Kakva sam ja trudnica bila! Najpametnija! Neponovljiva!!! Od trenutka kada je doktorka potvrdila naše sumnje, pa sve do porođaja, na mom stolu je neprekidno bila gomila knjiga: Kako roditi, kako vaspitati, šta kaže doktor Spok, šta kaže ovaj i onaj, dete do godinu i po, do 3, 7, 12 godina..zdravo dete, bolesno dete, vi i trudnoća, trudnoća i hrana, sport, spavanje, nespavanje…
Sve sam čitala o trudnoći, porođaju i normalno podizanju dece. Neće mene nespremnu dočekati uloga roditelja…Aha, važi.
Slušala sam priče drugih majki o deci i razmišljala hoću li ne daj Bože biti kao one, ili savršena, kako sam zamišljala. E sad, šta sam zamišljala? Šta znam…valjda ti hormoni u trudnoći pomute sposobnost rasuđivanja…
Jednom tako krene priča o gubljenju dece. Povod je bilo to što je jedan bračni par, koji je bio tada s nama u društvu, imao ozbiljan problem. On, otac, inače divan čovek u svakom smislu, u poslednje dve nedelje je više puta zaboravio malenu u vrtiću. Njegova supruga je bila na pola puta da ga zadavi ili pošalje kod psihijatra.
Sve se, pričali su, dešavalo bezazleno. Odvedu dete, majka radi duže, tata završi posao, misleći da će majka otići po devojčicu, legne ispred televizora i shvati da je pogrešio tek kad mu žena uđe u kuću bez deteta. Dete istraumirano, neće u vrtić, svaki dan sedi do kasnih sati sa domarom…
Ni on nije znao šta mu se dešava. Naravno da su ga zvali na razne razgovore, posmatrali i njega i ženu i dete, sumnjali u priču o nesporazumu. Hajde jednom, ali više puta zaredom…
I nekako se na tu priču nastavi ona o gubljenju dece. Sablaznila sam se na početak rečenice jedne od majki: A kada sam ja PRVI put izgubila ćerku…Alo? Prvi put? A koliko si je puta i kako si je uopšte gubila?! Bilo je leto, gužva, malena se trgla i misleći da se igraju, sakrila iza jednog auta. Naravno, našli su je. Izbezumljeni tada. Sada nasmejani dok nam pričaju o tom gubljenju. Slušala sam i bila uverena da se meni to nikad, ali nikad neće desiti.
Mene će moje dete uvek slušati, držati za ruku, kada kažem „ne“ ona će s osmehom na licu klimnuti glavom u znak odobravanja…Mislim, u šta čovek treba da gleda pa da izgubi dete?!
I tako sam ja mudrovala a onaj gore se smejao do suza…videćeš kako. Ništa lakše, uobražena budalo!
A onda se, sa 2 godine i par meseci, prvi put i zgubila. Verujte, ništa lakše! Bili smo na moru u Kotoru, u toku je bio dečji pozorišni festival.
Eto, kako ništa nije slučajno, mnogo je volela taj događaj i kao mala, bila opčinjena glumcima koji su glumili i pevali na bini, a sada je kao studentkinja produkcije, bila i deo ekipe koja ga radi…
Elem, veče je. Binu spremaju za predstavu. To su godine kada smo fotografisali aparatima na filmove koji imaju 36, a ponekad i 38 snimaka. Vlada je izvadio film iz aparata i ušao u radnju da ga ostavi na razvijanju i kupi drugi. Ja sam s Anđelom bila ispred. I tako, ona skakuće i traži da idemo dalje. Iz torbe vadim kiflu, dajem ćerki, i pogledam u rajsferšlus ne bih li je zatvorila. Sačekaj, samo da…Nema je!
Zapravo, videla sam je kada mi se sakrila iza frižidera za sladoled. Začikavala me! Stani! Ma jok! Kako je bila velika gužva, u sekundi mi je nestala iz vidokruga, trčeći između nogu šetača.
Utrčala sam u radnju. Vlado, izgubila sam dete! On trči do ulaza u Stari grad, ako tamo krene, da ne istrči na ulicu. Ja trčim po ulicama unutar grada, guram ljude, drhtim. I vidim je! Stoji pored bine, pleše u ritmu muzike i peva kao na mikrofonu na kifli koju sam joj dala. Anđela! Čim me čula, krenula je da trči dalje od mene.
Jao, kad te stignem, sve ću ti po spisku…i tako je trčala, iako malena, lakše od mene jer se muvala ljudima između nogu, a ja sam morala da ih guram. Vlado, dete! Video ju je ali i ona njega, pa je krenula da beži u mom pravcu…Tako smo je i uhvatili. Zatim su usledili ni malo pedagoški momenti vezani za njenu zadnjicu i moje živce.
Ona će meni da beži i da se uz to smeje!!!
No, par nedelja kasnije, isto je uradila i na Buvljaku na Novom Beogradu. S tim što je gužva bila manja, pa smo gledali gde ide. Otišla je do čoveka koji prodaje plastiku i nešto pričala s njim. Prišli smo joj. Šta radiš tu? Da pitam pošto noša…Ovoga puta, prošla je samo sa mojim višesatnim siktanjem…
Posle je više nismo gubili. Da li nije bilo izazova, ili joj nije bilo zanimljivo, ili smo mi postali veštiji, ne znam. Tek, kada je mlađa kći, isto u tom uzrastu oko tri godine, krenula u kontra smeru od nas, samo smo je pratili pogledom. O da! Ona je odlutala do čike koji prodaje krofne na plaži…Onda shvatila da nas ne vidi. Pa se prepala. Pa smo sačekali par minuta da shvati da uvek mora biti uz nas i prišli joj. I tu je, bar za našu porodicu, bio kraj gubljenju dece.
I kraj stava da se nama kao prepametnim roditeljima nikada tako nešto neće desiti. Zamenio ga je onaj, baziran na iskustvu: da je dovoljan sekund. Ma kakav sekund, treptaj! I da je dobro što se većina takvih priča prepričava uz smeh, ma kako da je strašno bilo u tim trenucima.
I da je normalno kad priča počinje sa: Kada sam ja prvi put izgubila dete…Sve je to deo odrastanja. I njihovog i našeg.
