Nemam prave reči da opišem koliko ne volim bolesti i sve što je prati. Lekove, preglede, analize. Koliko je ignorišem pa periodično zbog toga nagrabusim. Odnosno, nemam vremena i živaca da, kako se kaže, odležim.
Ali i to kada guram slinavitis na nogama, svakako ozdravim, uvek.
Tablete ne volim. Za razliku od mene, moja majka ih prosto obožava. Decenijama odlazi na razne preglede. Traži od čega umire. Traži neku tešku bolest koja je neće pa neće. Na samrti je, koliko znam, skoro pune 3 decenije.
Zato se na tu temu često i spotičemo.
Moje devojčice nisam vodila kod pedijatara, osim kad bih morala na redovne kontrole, vakcinisanje i tako to. Da, kod zubara obavezno. Jednom godišnje na analizu krvi. I to je to.
Da je mogla, moja majka bi ih vodila bar jednom sedmično. Kija, vodi je kod doktora, možda je upala sinusa! Kašlje, ima upalu pluća, umreće! Nešto je bleda, sigurno je leukemija!
I naravno, rat je mogao da počne. Prvo bih ćutala i ignorisala a zatim i urlala. Nije htela da me ostavi na miru, nikako. A ja nisam htela da radim po njenom.
I tako su njih dve danas devojke čistih zdravstvenih kartona, i naravno, odličnog zdravlja. Umesto antibioticima, lečili smo ih medom, čajem, biljnim sirupima. Vodili računa da miruju, pratili imaju li temperaturu, trudili se da se ne plaše kada se zakašlju i da ne veruju da majka hoće da ih ubije time što neće da ih kljuka lekovima.
Bila sam ja i samoubica, ih, milion puta! I kad bih zaista morala kod doktora uvek je kljucala: rekla sam ti, nesvesna da jednom od hiljadu pokušaja može biti i u pravu. Bila bi zabrinuta, beskrajno.
Ali ne toliko da me dan nakon operacije žuči ne podigne još ošamućenu od anestezije iz kreveta da bih joj prenela vreću sa 25 kilograma krompira…Helou! Rana?
A i to što sam imala, ma, nisu to tek neki kamenčići i nisu mi predložili vađenje preventivno, sigurno je to bio neki, naravno, tumor. Njena omiljena reč…
Ne volim razgovore o bolestima. Ona bi satima mogla da razlaže uzroke. Meni to nije bitno. Nego, da vidimo koje je najlakše i najbrže rešenje. Pa da ostavimo iza nas tu priču.
I sad, kad ima punih 85, ona je na samrti. Ljuta jer ja nisam uplakana kraj njenog kreveta i spremna da glumim specijalistu iz svih oblasti medicine. Kao što je ona.
Moja majka je, naime, svim bliskima tumačila razne rezultate i preporučivala terapiju. Naravno bolju od pravih doktora. A nije prošla pored zgrade Medicinskog fakulteta. Ali, jednostavno ona sve zna. Odnosno, misli da zna.
I tako, na samrti jelte, pozove hitnu pomoć, no oni već dugo ne dolaze na njene pozive. Pozove omiljenog privatnog lekara, ne valja, ima problem s pritiskom i pulsom. Ja i dalje ne reagujem. On dolazi, ona dramatičnog izgleda sedi i daje da je pregleda. Ma da, pritisak joj je zbilja bio strašan – 125 sa 80! I sad, da joj verujem?
Ovih dana je opet na samrti. Boli je želudac, ima problem s varenjem, drama. Od privatnika do privatnika. Ceo dan se pakovala za bolnicu. Nije htela hitnu da zove tog dana jer joj se dežurne bolnice nisu sviđale, već narednog kad je dežurna njena omiljena. Oni je oduvali. Naime, ona tvrdi da joj treba infuzija. I nađe žena privatnika da joj daje infuziju kod kuće. Jer, gvožđe joj je strašno nisko, samo 13,7 odnosno jezikom naše porodice, ima ga duplo više od mene! Mislim, nije na 15,5 što je zlatna sredina između poželjne donje i gornje vrednosti.
Sve s njom je krenulo 89-te čak. Držala dijetu s grožđem i završila na vađenju žuči. Od tog dana, operisala se bar jednom godišnje. Ako nisi hteli u državnoj bolnici, morali smo da je vozimo privatno.
Recimo, oči više puta, kad imaš 75 i dioptriju 0,5 to mora da se operiše jer će da oslepi. Ili kad je tata doživeo infarkt da i ona ide na koronografiju, jer je sigurno ona imala nekoliko, samo joj niko ne veruje.
Taj dan u poslednjoj kući u nekom zaseoniku iza Starih Banovaca kod doktora koji je hteo to da joj radi, držeći instrumente na poluzarđaloj termoakumulacionoj peći nikada neći zaboraviti…
U Urgentni ne smem ni da uđem. Urlali poslednjih put kad smo čučali tamo celu noć. Napolju je vejalo i ledilo. Umirala je, naime ona ima decenijama rak debelog creva ali su lekari nesposobni da ga nađu. I poslušala je dobar savet jedne njene, da zove hitnu posle 8 uveče, da je ne bi slali u dom zdravlja. Ovi je otkačili. Zete, ćerko, vodite me, umirem.
I mi otišli. Još me sramota. Lekar je s pravom vikao da neće da nas vidi više, da on ima ozbiljno životno ugrožene pacijente, što je istina, a mi dolazimo zbog – opstipacije. I da gospođa pazi malo šta jede u tim godinama.
Nisam stigla da mu kažem da pazim ja, sve po planu kuvam, da bude sveže, zeleno, pazim šta s čime mešam, koje začine stavljam, šta sam kuvala dan ranije i šta ću sutradan.
Moja majka kaže da je od toga gladna. Ona jede hleb jer se lekovi ne piju na prazan stomak. Većina lekova je iz TV reklama. Čim joj se svidi kako su osmislili spot, ona dobije tu bolest i moramo iste sekunde da idemo u apoteku.
Ali ne da nam napravi spisak, a ne! Zanimljivo je da svakog od nas svakodnevno pošalje po jedan, ali i da moli komšinicu da joj i ona donese, jer „nema ko“.
I tako dok se beči na čorbu jer joj je od nje muka, meso jer umire i nema apetita, voće koje naruči pa kad istruli bacamo, uvek na stolu ima razne kekseve koji ubijaju mučninu, čvarke jede kao bonbone a uveče obožava picu. I ako nema suvomesnatog to znači da je mučim glađu i da sam nikakva…
Zapravo, ja je ne volim. Da je volim skakala bih kao što sam oko tate onog dana kada mu je pozlilo, hitna stigla za 5 minuta (hvala im do neba, bili su izuzetni), a sve dan pre nego što je preminuo. Jer mu stvarno nije bilo dobro.
Ili oko njene sestre dok se borila s teškim oblikom raka, bila operisana i s kojom sam danima išla na preglede i hemoterapije. Jer su dijagnostikovali ono što mojoj majci ne vide.
I znam, jednom će biti u pravu. Jednom joj stvarno neće biti dobro. Ali, ko će joj verovati? Hitna možda neće hteti da dođe, drugačije reaguju na hipohondre izgleda, ja ću je već oguglala ignorisati, i?
Udahni bre, mama, i živi kad ti je već dato, ne mrači više! Ne vredi. Niko ne vidi koliko je teško bolesna, decenijama, od bolesti od kojih drugi jedva sastave pola godine.
Jednom će biti u pravu. Ali ne skoro. A ja sam zla što to primećujem.
