Ne, ne smem orman da otvorim. Čim to uradim, iz njega poispadaju silne torbe. Pa se iznenadim kada neke vidim, skroz sam zaboravila da postoje!
Pa odlučim da ih sortiram. Kako kaže pravilo: sve što ne koristiš već 2-3 godine, baci ili nekome daj.
Pa se uplašim. Uguram ih sve nazad i nogom zatvorim orman.
Ne dam moje torbe!
Jeste, ni jedna od njih mi ne odgovra. Nisam za sve ove godine našla neku onako baš moju, savršenu torbu.
Pa da imam nju jednu i par namenskih, od svakog modela u dve boje, nekoj svetloj i crnoj: malu sportsku, malu damsku za neke posebne događaje, pa malko veće, za odlazak recimo na dnevnu kafu i onu svečaniju, na primer za pozorište. Onda, one još veće za preko dana, kad nosim hiljadu stvari, i naravno 2 ranca, jedan totalno veseo i drugi svedeniji, kad je bitno da mi štošta bude na jednom mestu a da ne misle da sam ga ukrala nekom detetu iz obdaništa.
E, to štošta, tu zapinje. Imate li vi živaca da redovno čistite vaše torbe i sortirate stvari u njima? Ja jok. Krenem pa odustanem posle minut dva. Sigurna sam da bar u jednoj od torbi imam žvake od pre 5-6 godina.
Eventualno jednu očistim kako treba i umorim se. Zapravo, mislim da me umara svesnost da bi zaista bilo normalno da smanjim broj torbi u vlasništvu. Ali, šta ako mi baš ovo, nekad, zatreba? Ne znam kada, ali recimo za par godina, poželim baš ovakvu, a nije više moderna, i ne mogu je kupiti, i nemam je zato što sam je bacila?
I tako se prepadnem i pravim se da više ne vidim taj haos…
Kada mi zaista dođe da onu koju danima, ili da budem iskrena, mesecima nosam jer mi je najbliža i u njoj je sigurno sve što mi treba i štošta što mi ne treba, kada mi dođe da je zamenim drugom, ja do te druge – ne mogu da dođem.
Tu je negde, sto posto. Kopam, kopam, pa odustanem.
Osim ako mi je potrebna neka od onih malenih, takozvanih svečanih, za posebne prilike. Tada rovarim po gomili dok ne padnem u nesvest. I onda tako besna uguram u nju novčanik, maramice i šipak – ne može mobilni da stane, i izađem s telefonom u jednoj a torbicom u drugoj ruci. I onda mi fale ogledalce i sjaj za usta, i sve mi fali.
Kupiću ja sebi, jednom, savršenu torbu. Samo da je nađem…
Znam kakva bi trebalo da bude. Onako, manja, ja sam mala pa me velike torbe „progutaju“. I da mogu u nju da stavim sve što mi treba. Čekaj, onda nikako mala ne može biti…
Možda prvo da razmislim da li zaista uvek toliko stvari moram da nosim. Ama, moram. Već sam imala pokušaje da nosim manje torbe, i završila sam s torbom u jednoj a kesom sa ostatkom stvari u drugoj ruci.
A da naučim da izlaske iz kuće ne prihvatam kao dugo putovanje, na kojem mi baš sve treba. Mislim, realno, i kada putujem, nosim istu količinu stvari kao kada svakodnevno izlazim iz kuće…
Sećam se, jednom, jedan moj prijatelj mi je rekao da ni jedna žena ne zna šta sve nosi u torbi. Tvrdio je i pričao kako je pitao mnoge, i svaka bi zaboravila bar na trećinu sadržaja. Naravno da sam pristala na opkladu da i ja ne mogu da nabrojim šta sve imam u torbi. I naravno da je on bio u pravu. Čak sam u tom kopanju po torbi, opklade rad,i pronašla neke stvari koje sam smatrala izgubljenima.
I pitam sebe često, posebno kad mi zatreba baš neka onako, savršena, izgleda još uvek nenapravljena torba, gde ću je zaboga ugurati?
Znam da je vreme da se od svih onih: pokvarenih bravica i rajsferšlusa, iskidanih končića na ručkama, ponegde izbledelih, izašlih iz svih moda ovoga sveta, kupljenih jer su bile tako lepe u izlogu i tako ružne kada su postale moje, egzotičnih – sa krznom, u obliku kokosa, sa indijanskim percima, specijalnim džepovima, posebno za mobilne telefone korištene pre 15 godina – vreme je da se oprostim od njih.
A vala i da naučim da kada bacim jedan rančić ne moram da se utešim tako što ću umesto njega odmah kupiti dva druga, i još pride makar jednu torbu.
Ali, plakaću sutra. Dakle, srediću deo s torbama sutra. Ne baš sutra ali ni „malo sutra“, nego – uskoro.
Ne, nisam se dozvala pameti. Nego lažem i sebe i vas, sada, dok pakujem stvari za putovanje u zemlju koja je jedna od onih rajskih kada su torbe u pitanju.
Italijo, stižem, spremi mi jednu torbicu, i ako može, neka i ona kao i sve prethodne bude – savršena.
Mislim, ne bih ja, ali stvarno mi treba. Kao i svakoj ženi. Za šta nije važno. Treba i tačka.
