Jednom, pre par decenija, jedna poznata dama rodila dete. Pa je to neko rekao kao novost u redakciji. Pa sam ja krajnje naivno pitala: A za koga se udala?
Nisam bila mala, ali sam rađanje deteta povezivala sa brakom. Kao da moraju biti u istoj rečenici. Kao da se mora i znati ko je otac detetu. A ako se i zna, ne mora o tome biti obavešten.
Sloboda da svako radi šta hoće, prihvata ono što zovemo običajima, što se nekada smatralo normalnim a sve ostalo sramotom, ili da prati trendove i bira hoće li ili ne živeti s muškarcem koji je biološki tata njenom detetu, udati se za njega, obavestiti ga da postaje otac ali da ne želi da ima išta s njim, ili mu sve prećutati.
Trača radi, nikada nismo saznali ime čoveka s kojim je napravila to dete. Kako se ni pre toga nije pričalo s kim se viđa, ne može se ni pretpostaviti ko je to. Ali on izgleda zna, jer dete ima njegovo prezime. Ih, i to jedno od onih čestih, ne može lepo ni da se nagađa. Grehota za čaršiju!
A ja od onda do danas mislim da je nekako lepo kad se deca rađaju u zajednici koju su ona i on napravili. Možda grešim. Verovatno postoje neke godine, neka iskustva i sticaji okolnosti zbog kojih žene odluče da rađaju bez njega.
Mnogi ni ne ulaze u brak osim ako je beba na putu. A što bih se ja inače udavala? Da mu budem služavka, šta li? Koji će mi to đavo! Ali, ostala sam trudna i morali smo…
A što se mora nije teško nego – preteško. Pre ili kasnije strovali se kao odron sve ono što smo krpili deteta radi. Jer, dete nije poslušna lutkica, sat koji možeš da naviješ da zvoni kad je tebi zgodno, ni plastelin da ga oblikuješ kako hoćeš. Brzo posle početkog oduševljenja roditelje sačeka niz obaveza, jeste, ima divnih trenutaka ali i problema. Ako je lepota rođenja deteta jedina spona, pitanje je koliko će bajka trajati.
Zato to: bez braka, molim, možda i nije tako loše rešenje. Da se ne foliramo kako smo onoliko povezani, nego da se zna da ne bismo živeli zajedno da je tekst za trudnoću bio negativan.
Ima i onih koji planiraju zajednički život, nešto kasnije i brak, ali žele još malo da uživaju u takozvanoj slobodi, sve do trenutka kada im se desi trudnoća. Niti se od nje štite a nije ni da priželjkuju dete, jednostavno, prepustili su sve u ruke nekoj višoj sili, sudbini, slučajnosti, trenutku, kako god.
Mnogi su i svesni toga da papir ne menja mnogo toga u odnosu dvoje ljudi. Da to nije kraj „zabavljanju“ ako ne menjaju navike mnogo, da brak nije zatvor, robija, već život sa voljenom osobom na istom mestu i u istom prostoru, uz pisani dokument o saglasnosti.
Mnogima taj papir ne znači mnogo, takoreći ništa im ne znači. Ali je važan kada se rodi dete. Mnogo je dobro, administracije radi, kada su roditelji u braku i kada imaju svi isto prezime. Još ako je brak duži od 9 meseci pre rođenja bebe, onda otac ne mora svoje dete da, kako se kaže, prizna.
Mislim, čuj, prizna! Ukrao sam, priznajem, prevario sam, priznajem, uradio sam, priznajem! Kao da je reč o krivičnom delu a ne o prirodnom činu, krajnje dobrovoljno!
Dešava se i da on priča da ne treba da se venčaju jer taj papir ništa ne znači. U redu. Onda ona primeti da bi, ako mu je svejedno, bilo dobro da se venčaju, a njega spopadnu i tahikardija i temperatura i groznica. Bez njega može samo da se spakuje i ode, s njim baš i ne. U osnovi papir mu znači, ali partnerka nimalo, zna da je ona za njega privremeno rešenje.
Kada razmišljam o svemu tome, nekako mi je ono „trudna si pa onda ćemo se venčati“, kao da nekoga teraš na nešto. A s druge strane, moji roditelji su se venčali 7 dana pre mog rođenja, brak je trajao skoro 4 decenije i prekinut je danom kada je moj divni tata napustio ovaj svet. Moj otac je mnogo pre nego što sam se rodila žarko želeo dete. Niko nikoga ničim nije naterao na to čuveno potpisivanje papira.
Znam da se dešava i da godinama budu u braku pa se rodi dete pa se ubrzo razvedu. Ili se dugo zabavljaju, konačno venčaju i posle par meseci prekinu brak. Negde im se očekivanja i realnost raziđu, valjda.
Ima i onih koji se nikada ne venčaju. Dobiju decu, sačekaju i unuke ali ostanu u onome što se rogobatno zove „vanbračna zajednica“.
Tako smo svi po tom pitanju raličiti. Dobro je kada svako sluša svoje potrebe i ide svojim putem. Samo bez sile, molim. Ne u brak samo zbog trudnoće. Ne zato je ona lepa ili ima široke kukove taman za rađanje, zato što je on fin ili bogat.
Ne rađati jer si u najboljim godinama, ne rađati samo zato što si trudna a sve ostalo nije skladu s tim. Žena, a ne neko drugi, najbolje zna kada je za taj važan događaj spremna, niko drugi.
Uostalom, u ovim mojim godinama, neke moje vršnjakinje guraju svoju decu u kolicima i uče ih da prave prve korake, ali nije retkost da postaju i bake. Sve je to normalno i sasvim u redu.
A da li je vreme bilo savršeno, da li je on bio taj i ona baš prava, to se u početku ne zna, samo pretpostavlja. Ono: dok nas smrt ne rastavi, ne mora da znači fizičku smrt partnera, već trenutak kada je ljubav između njih umrla.
Ali je sasvim sigurno: ako ti se ne udaje, nemoj. Ako nećeš da se ženiš, ne pristaj ni zbog čega. Ako ne vidite sebe kraj dece, nemojte ih praviti.
Kada se udovolji drugima, nešto radi samo zato što je red, to se od vas očekuje, tako rade svi – obično ne ispadne kako treba.
Slušati sebe i pratiti otkucaje svoga srca, samo tako biće sve na mestu i sve u pravo vreme. Nemamo svi iste satove, očekivanja i potrebe. Lepota je u različitostima, posebno kada se izađe iz očekivanih okvira.
