Tokom osnovne škole prvi septembar dočekivala sam potpuno spremna: nova torba puna uglavnom novog pribora, nova školska kecelja, komplet knjiga koji smo kupovali na kraju prethodne školske godine, sveske i to sve uvijene u ukrasni papir, i komplet lektire.
Tokom gimnazije situacija se promenila. Kecelje smo nosili u torbi, ubrzo su ih sasvim ukinuli. Knjige se više nisu mogle kupiti na jednom mestu i u kompletu, zbog različitosti smerova obrazovanja, ali je i dalje bilo moguće naslediti ih, koristiti one pre 10 i više godina.
Istorija, geografija, jezici – ništa se tu menjalo nije. Nije bilo ni više desetina izdavača koji izgleda ne misile da je svuda 2 plus 2 četiri, i baš im se udžbenici razlikuju, toliko da roditeljima život pretvaraju u pakao.
Između naših ćerki, kalendarski razlika je 3 godine i 3 meseca, školski 4. Sudeći po razlici u knjigama, one ne žive na istoj planeti i u istom veku. U osnovnoj, malena nije ni jednu sestrinu knjigu mogla da koristi, u gimnaziji dešavalo se da poneku može.
Mi danas knjige kupujemo tokom prve 2 nedelje školske godine, svakodnevno. Niko nam ne daje spisak svih potrebnih udžbenika, nego svaki profesor na prvom času učenike obaveštava za svoj predmet. Pa onda te knjige nema, pa je tražimo, naručujemo, čekamo.
Ne sećam se da je tokom mog školovanja početak školske godine bio dramatičan kao što su bili oni kada su moje ćerke kretale u novi razred. Malo je do sistema, malo vreme čini svoje, a najviše u razlici ugla posmatranja – mene kao đaka, i kao roditelja.
Prvi septembar u ulozi roditelja bio mi je ozbiljno dramatičan. Garderoba, šminka, tata s kamerom. Toliko sam drhvatala da sam, noseći mlađu u rukama, pala niz stepenice na ulazu u školu…
I plakala sam: i kada sam pogledala moje u haljinicu obučeno prvenče sa šnalicama u kosi, i kada je sela da gleda priredbu, i tokom cele priredbe, posebno kada su je prozvali…
S mlađom je bilo skoro isto, samo bez šnalice…
Školske torbe, pribor i sveske sam kupovala ranije, pažljivo danima gledala šta se prodaje, pa birala, uklapala boje. Vodila bih ponekad i njih dve sa mnom, uvek kupovala malo više, da imaju i rezervno, posebno olovke.
Prvo su torbe počele da traju dve godine, onda su ih zamenili sportski rančevi, koje su menjale kad počnu da se raspadaju, a ne uvek na početku novog razreda.
Pribor se menjao, bojice su zamenile hemijske olovke, velike pernice iz 3 dela one malecne za par olovaka i gumicu. Obične olovke i rezači su ustupili mesto minericama.
Starijoj ćerki znala sam raspored časova napamet, sve do gimnazije. Za mlađu sam znala gde sam zalepila raspored, isto do gimnazije.
Sa obe sam, kako se to kaže, radila u prvom osnovne i do sredine drugog. Rasterivala pundravce, donosila vodu da utole žeđ, seckala voće, prinosila čokolade. Mislila sam da im treba pomagati dok ne savladaju latinicu i tablicu množenja, a posle ih pustiti da se osamostale. Ko je s nama sedeo i radio domaći?
Naučila sam da mnogi ne misle kao i ja, nagledala se nagrada za sastave koje su pisali roditelji, naslušala laži o virusima eto baš u danu kada je pismeni…
Izgurala da ne dajem opravdanja za izostanke i lažem razredne. Svako ko misli da oni u školi ne vide da dete laže i izvlači se, u zabludi su. Moje su išle u školu kad je pismeni čak i kada ih je bolest hvatala.
Naučila sam ih da nose užinu od kuće, starija to i danas radi, mlađa naručuje da joj je donesu za vreme odmora. Ima popuste na broj narudžbi u većini ugostiteljskih objekata u okolini škole…
U početku njihovog školovanja imala sam noćne more da opet idem ja u školu, imam pismeni i ništa ne znam, oduzimaju mi sve diplome, i ne znam šta ću dalje. Mesecima sam se oko 2 – 3 ujutru budila u znoju, uplašena, preneražena.
Nemam pojma zašto.
Na roditeljske sam išla bez osmeha na licu, iako s curama nije nikad bilo problema. Meni su ti susreti bili zaista mnogo dosadni! Prvi roditeljski sastanak u školskoj godini uvek je sa radnim naslovom „dajte pare“ – školski dinar, obezbeđenje, osiguranje, zatim za izlete i ekskurzije za koje sam uvek znala da će ići i zanimala me samo konačna suma i broj rata.
Nervirali su me oni koji uvek imaju još nešto da pitaju, da iznesu svoj stav, ocene, procene, izanaliziraju, posumnjaju…oni što potrebnih 20-ak minuta pretvore u jednočasovni pakao.
Smetalo mi je i to što, kada nastane problem, a u skladu sa novim pravilima o zaštiti dece, razredna nikad ne imenuje te neke problematične, već su to uvek pojedini učenici. Pa ne znaš da li se to odnosi i na tvoje dete, pa se stidiš za svaki slučaj. Isto i kada treba neko da se pohvali – moja ćerka je u pitanju ili…?
Odlazak na taj hepening pre izvesnog vremena sam prepustila tati, s obzirom da ima talenat da čuje samo najbitnije. Doduše, štošta mu promakne, pa nas podsećaju iz škole, ali nema veze.
I tako, što smo više školskih godina nizali, to smo im pridavali sve manji značaj.
Najveći haos i tenzija bili su kada je starija završavala gimnaziju i polagala maturu i prijemni za fakultet, a mlađa se opraštala od osnovne i takođe polagala za upis u srednju. Haos oko kraja jednog perioda života, ispita, neizvesnosti, otekli zglobovi od traženja maturskih hanjinica i cipelica, suze zbog krajeva i početaka, promena.
Sada, na početku poslednje školske godine u našoj porodici, totalno sam ravnodušna. Nije kupila sveske, nema veze. Knjige ćemo kupiti – duga je jesen. Ne zna ona a što bi onda mene bilo briga ni koliko časova ima.
Ja sam svoje odradila…Napunila je 18, dalje, ako mislimo da bude normalna, mora sama. I ako mislim da ja ne poludim (do kraja).
Sve sledeće, neke buduće školske godine i njihovi počeci biće njima na radost i brigu, a ja ću biti samo veseli setni posmatrač. Ali, kako ti dani nisu ni na vidiku…Šta kažete, danas počinje škola? Baš lepo. Vladimire, spremaj pare za prvi roditeljski!!!
