Doktore, da li je normalno da neko dok čita knjige toliko ode u neke druge dimenzije?
Šteta što nemam psihijatra, inače bih ga to pitala.
Pitala bih ga i da li to što toliko uđem u stranice raznih knjiga koje neprekidno čitam znači da mi inteligencija nije adut? Ili bi trebalo da budem srećna što to mogu? Jer, kada uzmem knjigu u ruke, dok ne stignem do poslednje stranice vreme staje, nestaje prostor u kojem sam i ja postajem neko drugi.
Kada je tema vesela, i ja sam vesela. Ako je tužna, i ja se zabrinem. Nesanica glavne junakinje postaje moja stvarnost. Ako sumnja u bliske ljude, i ja ove moje gledam sumnjičavo. Sve ih onako čudno posmatram, i majke mi, primećujem isto što i ona kod onih njenih.
Ako je reč o nekoj, što bi naš narod rekao „na svoju ruku“, promene kod mene su neprimetne. Nekako, ličimo i inače. Junaci koji su energični, spremni na promene i puni ideja od mene prave njihovu kopiju. Doduše, samo dok ne stignem do stranice na kojima autori zahvaljuju svima što su ih trpeli dok su knjigu pisali.
Dok je pozitivno, nema problema. Nezgoda nastaje kada sadržaj nije lepršav i poletan, kada mogu da se prepoznam u godinama i osobinama glavnog lika, u onome što je njegov život, a nema srećnog kraja.
Pa se zabrinem i budem zamišljena bar još dva spavanja posle čitanja te knjige.
A čitam kao da nisam normalna. Ili je to normalno? Uglavnom vikendima, jer tada, u prirodi imam potreban mir i ne moram da se pomeram. Mogu da sedim i čitam dok mi zadnjica ne utrne.
Mada, uglavnom pravim pauze da bih pila, jela, skinula naočare da odmorim nos i oči.
Mogu da čitam dok ne padnem u nesvest. Lepota! Još da naučim da se toliko ne uživljavam…
Prvih par stranica još sam i svesna gde sam i šta se dešava oko mene. Povremeno imam problem i da se koncentrišem na prve rečenice. Nije neobično da pročitam prvo poglavlje a onda virim u par poslednjih redova u knjizi. Pa još jednom pročitam prvo poglavlje, i uhvatim zalet.
Pre nego što krenem da plovim napisanim stranicama, obavezno pročitam sve što je u knjizi a nije sam tekst autora – predgovore, biografije, zahvalnice, čak i korišćenu literaturu ako je ima, sve sa svih korica i naravno sadržaj. Ime urednika, lektora ako ga ima, a na žalost uglavnom nema, izdavača, godinu izdanja.
A kada pređem prvih par desetina strana knjige, e, onda mogu i nebo i zemlja da se otvore, nisam sigurna da ću to registrovati, bar ne odmah.
Recimo danas sam bila totalno udubljena u stranice jedne izuzetne knjige. Trgla sam se u jednom trenutku primetivši da osa samo što me ne pecne, a to ne bi bilo dobro da se desi, jer na kontakt sa njima ne reagujem najbolje.
Trgla sam se i shvatila da već neko vreme ne osećam da na nečemu sedim, ne osećam svoje telo, prostor u kojem sam, da vreme prolazi. Kao da se sve zaustavilo, a ja sam neko drugi u nekih drugim dimenzijama. Nemam svoje misli. Utopila sam se u ono što čitam.
Zapravo, kao da i ne čitam nego jednostavno živim napisano. I to u tri dimenzije. Sa svim čulima. I ono što je najnezgodnije, sve ono što se dešava ženi u knjizi, isto kao da se meni dešava, sve što ona oseća osećam i ja, samo malko više na moj način.
Posebno kada je reč o deci, radnjama u poslednjem veku, kada mi teme nisu preterano strane i daleke.
Svakako, ono što ne mogu da prihvatim makar mrvicu kao svoje, to nekako ni ne čitam. Nikada me recimo, ni kada su u pitanju knjige ni kada je reč o filmovima, nisu privlačile neke nerealne teme, naučna fantastika. Nisam ljubitelj horora. Slabo stojim sa bajkama, iako volim mnoge Diznijeve junake, danas samo za nijansu manje nego što sam ih volela kao mala.
Dambo, Mala sirena, Snupi – može. Sve sa princezama i vešticama ne dolazi u obzir. Zanimljivo, i moje ćerke kada su bile male, nisu volele da im čitam bajke o njima. To, kao, ona zaspala na sto godina, pa došao on i živeli su srećno do kraja života, to nije pilo vodu.
Pa se s tim curama što čekaju princa na belom konju ni ja ni one nikada nismo poistovećivale. A ja ne mogu da se uživim ni u priče o onima koje bih najradije protresla i pitala da li su normalni i šta to od svog života rade, ali uvek nađem neki sporedan lik pa postanem on.
I tako, dok čitam knjige, kao da se sasvim odlepim od sebe i postanem neko drugi. Kad pravim pauze u čitanju ozbiljno se trudim da ne počnem da govorim kao oni u knjizi koju čitam. Kao da i fizički nestanem iz svog života i premestim se u neke druge svetove.
I šta kažete, doktore, da li je to normalno? Ne bih ja vas pitala da me knjiga koju sam upravo pročitala nije toliko potresla da sada sva pitanja koja sam sebi postavljala dok sam bila glavni lik, žena iz knjige, ne postavljam sada sebi, kakva sam u realnosti. Obuzeli me svi njeni strahovi i tuge, ne mogu ni za selfi na silu da se iskezim.
Ili, možda, doktore, knjige tome i služe? Da nas zanesu a zatim protresu, i time dodaju boje našim životima?
Da li je lepota i draž čitanja knjiga upravo u tome? Ili sam ja možda samo malo skrenula s puta? A možda sam baš na onoj pravoj stazi…
