Provodim ja vreme na društvenim mrežama, u osnovi, mnogo manje nego što izgleda. Čak i internet uključujem par puta dnevno, ostalo vreme nisam dostupna. Svakako volim da uz kaficu prelistavam statuse na fejsu.
Ima onih nekih dugačkih, koji završavaju strogo, teraju na osećaj krivice. Ako ga ne budem kopirala, značiće to da nisam čovek, da ne volim druge ljude, nemam emocije za njih i njihove probleme.
Ma nemoj!
A meni svaki put dođe da ih pitam da li zaista misle da će se, recimo, broj obolelih i umrlih žena od raznih kancera zaista smanjiti ako budemo lepile srca, ili kopirale tuđe statuse, sedeći ispred kompjutera?
Ja znam da – neće. Imam vrlo lična iskustva.
Znam da se problem rešava samo u ginekološkoj ordinaciji. I to ne jednom nego sa dve posete godišnje. Uglavnom ne u domovima zdravlja. Tamo sam došla sa problemom zbog kojeg nisu mogli da me pregledaju, a problem se bez pregleda i terapije nije mogao rešiti.
Da nisam otišla u privatnu ordinaciju, sada bih bila s one strane duge. Moj je problem bio jedan, a pregledom je otkriven i drugi, za koji nisam imala baš nikakve simptome. Da prvog problema nije bilo drugi bi ostao neprimećen, i niko ne bi odmah reagovao.
Jeste, to košta. E, to je problem koji deljenje statusa ne rešava.
I za to je potrebna podrška, pre svega porodice što sam imala, i onih sa kojima sam radila a koji su je samo kobajagi pružali. Ni to ne rešavaju statusi na društvenim mrežama.
Da li sam mogla drugačije? Rekla bih, ne.
Desilo se da sam svakodnevno nedeljama boravila na onkologiji, prateći moju dragu i u tom trenutku bolesnu tetku. A kad satima i danima sediš čekajući, onda i pričaš sa drugima, deliš i bol i brigu i iskustva.
Tako sam upoznala ženicu mlađu od mene. U isto vreme kada i ja, zapazila je neke promene. I njoj je, rešavanjem jednog, otkriven i drugi problem. S tim što sam ja to rešila, kao što rekoh kod privatnika, takoreći odmah. Njoj su rekli da će stanje pratiti.
Jeste, taj drugi problem je u najvećem broju slučajeva totalno bezopasan. Zovu ga – promenom na grliću materice. Ne pravi nikakve probleme, ne osećate da postoji. Ali, ima tu ružnu osobinu da očas posla poraste u zlo, ono koje odnosi živote. I zato je najbolje rešiti ga u toj prvoj, takoreći beznačajnoj fazi. Intervencijom koja traje par minuta.
Ona nije imala 100 evra za intervenciju. Niko se nije ponudio da joj pozajmi. Muž? Ne znam, moj bi ih iz kamena stvorio za tako nešto…
I tako su maleni problem vreme i nebriga pretvorili u razarajući kancer zbog koga su joj, kako se to kaže, izvadili sve reproduktivne organe. Bila je na zračenju. Zbog svega toga nije mogla da radi. Ni da zarađuje. Sama je postala kancer od kojeg svi beže koliko god mogu.
Nema te društvene mreže i šerovanja koji bi to mogli rešiti…
Ne znam kako se njena priča završila. Moja tetka je danas odlično, ima 87 godina i shodno tome nije savršeno zdrava, ali je u odnosu na datum u krštenici odlično. Zlo zvano rak daleko iza nje.
Kancer ju je lomio kada je imala 84, a u državnoj instituciji je bilo onih koji su se pitali šta ta baba hoće i zar ne vidi koliko je mladih bolesno. Srećom je imala nas koji smo se borili za nju, svim mogućim sredstvima, osim deljenjem statusa.
Bila je uslovno rečeno žrtva sebičnosti jer svako ima pravo na život i lečenje, ma koliko godina da ima. U strašnim uslovima u bolnici, nenormalnoj gužvi, pod teretom velike nervoze, bola i patnji, rade vredni, stručni i malo plaćeni zdravstveni radnici.
Valja to izdržati. Neki ne mogu pa počnu da viču, budu bezobrazni, zli. Tamo zdrav čovek samo da svrati, izađe ranjena srca i slomljene duše.
Tek poneko ima pratnju, a zračenje i hemoterapija nisu nimalo prijatni, ubijajući zle ćelije satiru štošta drugo u čoveku, pre svega otimaju svaki gram snage.
A tu su i one okolnosti van bolnice. Da ljudi ne mogu da rade, pa ih na radnim mestima očas posla zamene, često i trajno, zdravima. Zatucanost je takođe veliki problem, posebno kada se ženama odstranjuju delovi tela. Znam, teško je poverovati u to, ali je mnogo onih koji žene okrivljuju za bolest.
Statusi na društvenim mrežama neće probuditi uspavane. Neće smanjiti liste čekanja za kontrolne preglede, recimo. Svi pričaju o njihovom značaju, ali probajte da ih zakažete. Na pitanje šta vam treba, ako kažete da ste dobro ali želite da proverite svoje zdravlje, u najboljem slučaju će vas gledati kao budalu i zamoliti da pogledate koliko je onih koji već imaju problem.
A kada vam nije dobro, posebno ako je reč o kancerima tipičnim za žene, obično je već kasno.
Tu je i ono čuveno: neće baš mene. Ali i: nemam danas vremena, sutra ću. Sve drugo nam je važnije, priznajem, i meni je, ali sam okružena onima koji mi ne daju da budem neozbiljna.
I olakšavaju da više nikada ne obraćam pažnju na sve koji su kada kažem da ne mogu i da mi nije dobro misle da se izvlačim, što doduše mnogi zaista rade, one što misle da neću ili da sam lenja.
Ali, koliko ljudi zaista može da boli uvo za takve reakcije okoline? Koliko njih može da odvoji novac i izađe s posla da bi uradilo kompletnu analizu krvi, recimo? Jer je besplatna samo jedna, i to ona osnovna analiza godišnje.
Zakazati pregled kod ginekologa u danima kada nemate ciklus. Ako ste u prelomnim godinama to nije baš jednostavno. I odete da promenite termin. I sestra s druge strane šaltera izbljuje vatru na vas. I neće da vam da novi.
I dođete kući, otvorite svoj profil na fejsu, vidite statuse koje bi trebalo da kopirate i time pomognete da broj žena koje umiru od raka bude manji. I? Mislim, podelite, ali, da li vam je to pomoglo da budete zdraviji, pre svega vi?
Majke mi bih volela da je to moguće. Ali nije. I zato, ne lepite flaster na zdravu kožu već preko rana.
A one su svuda oko nas, osim na društvenim mrežama. Za početak, imate li 100 evra za ne daj Bože? Ne mračim, ali valja biti spreman, zlu ne trebalo. Ako znate da imate mogućnosti da reagujete, mirnije ćete spavati.
I najvažnije – biće više onih koji su zdravi. A to je ono što se naivno veruje da ćemo postići deljenjem statusa.
