Internet je kažu zlo, koje nas je otuđilo i od drugih i od nas samih. To bre ništa ne valja, s njega nam prete razni neprijatelji, zbog njega smo bolesni, glupi, ludi…
Da se čovek prepadne silnih opasnosti. I svi pričaju da ne valja. I svi klikću li klikću.
Svi kritukuju druge zato što su neprekidno s mobilnim telefonom u ruci i na raznim „mrežama“, a rade to isto, samo uvek imaju opravdanje za svoje takvo ponašanje. A i ako nisu, pitanje je znaju li sve te nove opcije da koriste, imaju li sa kim i znaju li kako da komuniciraju? Da se ne lažemo…
Nauka kaže da nam se u samo par generacija desilo previše tehnološkog napretka, pa naša tela i mozgovi proklizavaju u pokušaju da uhvate korak s njima. Pa nas sve to novo malo mami a mnogo više plaši. Kada nešto naučimo da koristimo radujemo se kao deca a ako nam ne ide tvrdimo da sve to ništa ne valja i da ubija ljude.
E sad, ja nekako volim sve da upoznam. Kada pogledam koliko znaju drugi, ja sam ozbiljan stručnjak. Zanimalo me, učila sam, naučila. Čak i na zvaničnim kursevima, u zvaničnim školama. Hej, imam i par diploma, majke mi.
Bilo je dana kada sam baš dangubila na netu. Sve me zanimalo, sve mi je bilo novo, fantastično. Pa sam na netu počela da radim. Pa sam, s obzirom da se bavim medijima, posla radi ušla u priču dublje i sadržajnije. Pa sam se više puta osvešćivala, tražila i nalazila balans.
Danas, uključim internet ujutru uz kaficu, i uveče, recimo dok čekam da počne neki dobar film. Tokom dana, koristim ga onoliko koliko posao od mene traži.
Jeste, kačim fotografije, pišem komentare, uglavnom kada nisam u svom gradu. Ali, ono što se ne vidi, to je da čim uradim šta sam namerila, internet i isključim.
Izuzetak su dani kada deca nisu kod kuće. Tada je, posebno ako su i van zemlje, internet uključen neprekidno jer je to način da sa njima komuniciramo. Pa majka čeka da joj njene cure pošalju koju fotkicu, par reči, bar jedno srce.
Sumnjate? Iskreno, i ja sam sumnjala da lažem samu sebe. Ali nisam. U par navrata bih namerno ostavljala laptop kod kuće. I verujte, nije mi uopšte nedostajao. Bio je to sjajan način da nateram sebe da zaista ne radim i posvetim se drugim predivnim, a na žalost zapostavljenim stranama života.
Šta je bio prvi „klik“ trenutak? Aplikacije na mobilnom i izdvojeni sajtovi na laptopu sa dnevnim aktuelnim vestima. Koji su me obaveštavali o raznim tragedijama, rečenicama koje su u meni izazivale nemir jer su zvučale kao da se to nešto desilo tu, iza ćoška, a kada bih kliknula na link saznala bih da se desilo negde tamo i nekad i ne baš kao što naslov najavljuje.
Pa sam ih lepo sve – izbrisala. Evo već više od godinu dana ne iskaču mi takve informacije, i mnogo mi je lepo. Ne znam šta se dešava, ali nisam ni za šta uskraćena jer na to nešto ne mogu da utičem pa onda zašto da se sekiram? Iskustvo me naučilo da čovek sasvim lepo i normalno može da živi a da ne prati neprekidno sve moguće vrste vesti.
A što treba da stigne do mene, svakako nađe put.
Drugi prelomni trenutak je bio kada sam se preforsirala. Kao kad mnogo volite čokoladu, pa je jedete, jedete, jedete i onda vam toliko pozli od količine da se ispovraćate. Tako sam ja radila na netu neke kampanje, nisam bila na mreži samo kad bih spavala, nekih jadnih 5 do 6 sati. Nije moglo drugačije…
Onda se pojavio trenutak u kojem sam mogla da udahnem i trepnem. Nisam mogla da verujem! Prošlo je par meseci, smenila se godišnja doba, ništa od toga primetila nisam, toliko toga sam propustila posebno naizgled sitnice koje ulepšavaju moj život. Toliko je toga ostalo zaboravljeno dok sam radila na mrežama, u periodu koji je bio jedan dugi, mračni dan, bez kiseonika, zraka sunca, života.
Digla sam ručnu. Sve zaključala na dva dana. Isključila poslovni mobilni. Stala sasvim.
Kada sam sve odmerila i promislila, i posla i moje prirode radi, shvatila sam da bez interneta mogu ali da mi je ipak potreban. No, ne neprekidno. I da je postoji način da ga koristim promišljeno, odnosno isključujem čim uradim ono što sam isplanirala, dakle da se ne upuštam u listanje postova, pregledanje sajtova, pretraživanje svega i svačega.
I danas, kako to da ljudima deluje da me stalno ima na društvenim mrežama? Odgovor se krije u načinu na koji me ima. Kada nešto objavim onda je sadržaj takav da se primeti. Ako je posao u pitanju, svaki dan net nam nudi nove mogućnosti, jedna od najkorisnijih je zakazivanje objava. Radim nešto sasvim drugo a na društvenim mrežama se pojavljuju zakazane objave.
I kada mi šaljete poruke a ja ne reagujem, to je zato što – nisam na mreži. Moraćete da sačekate vreme odvojeno za internet. I ne gledajte me zbunjeno kada vas zamolim da mi se ne obraćate, recimo, putem vibera, uključujem ga samo ako je neko najavio, iz daljine, da će mi preko njega slati poruke. Inače je podešen na „off“.
Ne igram igrice, ne radim razne testove, pre nego što se uključim napravim plan, ispišem ga olovkom, na papiru. Čim precrtam i poslednju stavku, odlazim sa mreža.
I znate šta? Nije meni to više ona magija kao u početku. Digitalni mediji su mi sve više isto što i svi ostali. Korisno i potrebno, ali ne i neophodno. Meni, ali i mnogima koji su prošli ceo krug. Neki ga još uvek prelaze pa im se čini da je biti na mrežama neprekidno trajna opcija. A nije.
Svako čudo za tri dana. Moja tri prošla. Sad se internet i ja družimo na obostranu korist i zadovoljstvo, ali nismo opsesivno neprekidno zajedno.
Mislite da se vama takva povezanost nikada neće desiti? Hoće. Ako još nije počela to znači da ste nedovoljno upućeni i ne vidite jasno korist od novih tehnologija.
Čini vam se ne da nikada nećete moći da se odvojite? Probajte, isključite recimo mobilni na 2 dana. Šta se životno važno desilo? Ništa. Ali prija, onoliko.
Ali nikada nemojte, molim vas, deci da branite da budu na netu i vičete na njih dok kuckate po svom mobilnom. To je kao da im s flašom piva pričate o štetnosti alkohola, ili s cigaretom u ruci branite da puše.
Uostalom, klinci su te nove generacije kojima je mnogo lakše i logičnije da žive sa internetom na pravi način. I treba im pomoći da sami nađu meru i zamoliti da ne kopiraju nas.
Mi volimo jedno da pričamo a drugo da radimo, pa i nismo neki model onima kojima su nove tehnologije kao dobar dan, a nama babaroge i ale.
