Mi se bukvalno oko svake teme podelimo na dve dijametralno suprotstavljene strane. Na „Nemce“ i „Partizane“.
Ono malo neutralnih najbolje je što pre ućutkati. Pazi bre budale, njima svejedno, misle da svako ima pravo na svoje mišljenje! E, ne može!
Pa pomislih, da kažem šta mislim, pre nego što uspeju da mi ubiju potrebu na kažem da nije ni crno ni bilo, već da je reč o posebnom spektru boja.
Tako se delimo i u odnosu prema sajmu knjiga, na dve, pa se te dve dele na još dve, pa u nedogled na po 2 strane. Krećemo par dana pre početka sajma evocirajući uspomene na one održane ranijih godina, one na kojima smo bili i one koje smo zaobišli. Završavamo čim se pojavi neka zgodnija tema, mada se o sajmu sporadično priča sve do novogodišnjih praznika.
Čovek stekne utisak, prateći komentare, da smo gadljivi na roštilj jer ga većina najviše kritikuje. Lično, ne jedem na sajmu, to odradim kod kuće. Ali, meni je dom blizu, a oni silni, pristigli autobusima, oni jesti moraju. Ne volim da jedem van kuće, šta ću, takva sam, posebno ne na kioscima i hranu po ceni koja izaziva sumnju u sadržaj. Ali znam da mnogi, na žalost, ni kod kuće ne jedu kvalitetnije, a to što je nama jeftino njima je veći trošak.
Neka jede ko voli, i ko je gladan, da se ne prodaje hrana opet bi bilo kritika da su na sajmu pustili ljude da lipšu gladni i žedni. Dakle, ne valja ni kada hrane ima ni kada je nema, ni kada se ljudi maste u mekanim pljeskavicama ni kada sa gađenjem prolaze pored njih.
Najvećoj kritici izložena je brojnost autora. Ono, jeste da svako danas piše i objavljuje. Posebno oni koji jedva da znaju sva slova, oni koji misle da znaju da govore i sklapaju rečenice. Misle, a ne znaju ni osnovno. Čovek se sablazni kad čuje na čiji se sve autogram čekalo u redovima.
Kako se našminkati, izbaciti sise u prvi plan, odrati matore frajere za brendiranu garderobu, živeti šupljim životom punim silikona i prodavati se za svaki dinar na bilo koji način. Priznajem, i meni je to baš gadno.
Ne, nisam matora pa ne razumem trendove. Ali, mislim da neko, da bi se bavio pisanjem, mora da ima nešto od škole, one u kojoj se velika pažnja posvećuje predmetu zvanom: srspki jezik. Dakle, maloletni ne mogu da budu pisci, maloletni treba da budu deca i mladi, i rade stvari u skladu sa svojim godinama.
Onaj ko piše „trebam“ umesto „trebalo“, mi bi“ umesto „mi bismo“, meša glagole i glagolske imenice, ne zna šta je subjekat a šta objekat i neće da plati da mu lektori obrade knjigu, taj ne može da bude pisac, pa ni autor knjiga.
Ne može knjiga koju je napisala žena koja je diplomirala filologiju da bude u istoj liniji sa onom koja ume samo da se fotka u skromnoj odeći sa nimalo skromnim, kupljenim, oblinama.
Ne može. I tačka.
I da se teme koje se bave udajom iz interesa, lagodnim životom stečenim ljubavnim odnosima, slavom stečenom gologuzim slikama u tabloidima ne favorizuju.
I baš zato što se o njima mnogo više priča nego o onima koji zaslužuju pažnju, stiče se utisak da ih je mnogo. Bogu hvala, nije. Malo ih je, ali su bučniji. Treba ih utišati, za početak ignorisati, pa će ih vremenom biti manje.
Sajam knjiga i ove godine posetio je veliki broj školaraca, iz cele Srbije ali i Crne Gore i BiH. Srela sam ih. Slušala šta pričaju. Rado su došli u Beograd, manje zbog knjiga više zbog programa za drugi deo dana – posete šoping centru „Ušće“.
Dobro, i to razumem, brendirane krpice su šargarepa. Ali ne razumem odobravanje onih koji su ih doveli, zaduženih za njihovo obrazovanje, da stoje u redu da bi kupili knjigu neke tamo koja je ko zna gde bila prethodne noći, ustala u podne, onih koje su se pumpale, podizale, koje su seckali i preparirali. I koje od obrazovanja imaju ništa, bave se nepostojećim zanimanjima, žive od nekako zarađenog novca, u balonu prepunom lažnog sjaja.
Ali, hajde, i to mogu da shvatim. Posebno kad malo analiziram tu decu koja čekaju da im se ta neka potpiše na ono što se knjigom zove.
Mogu da shvatim i gunđanje posetilaca zbog cena knjiga, ali ne znam odakle im ideja da će za jednu crvenu kupiti desetine knjiga. Shvatam i veliko interesovanje za knjige koje se bave raznim oblicima samopomoći: izlečite depresiju, smršajte, budite srećni, vaspitajte dete (videla sam bar 100 naslova sa tom temom), nađite svog idealnog partnera (bar 500 naslova). Ali ne shvatam ko je dozvolio da se temama tako osetljivim za naše mentalno i fizičko zdravlje bave oni koji nisu kvalifikovani za to.
Sajam knjiga u Beogradu jeste jedna od najvećih i najboljih manifestacija tog tipa, i kao slične širom sveta, boluje od ovakvih „virusa“. Nisam za to da se prave nagli rezovi, treba naći ravnotežu između bahatosti i primitivizma s jedne, i onoga što nam je doneo 21. vek, nove teme i razvoj tehnologije.
Šta je meni sajam knjiga, a mislim da mu je to nekada davno i bila suština? Mesto na kojem možete videti šta se sve objavilo i kod nas i u drugim zemljama koje gostuju, i to za svega par sati, inače bi vam trebalo par nedelja i da pronađete mesta gde se prodaju i da odete do njih.
Sajam je prilika da upoznate autore i popričate sa njima. Postavite razna pitanja ljudima za štandovima. Prelistate knjige čiji vas naslovi ili ime autora privlače. Naučite da postoji razlika između pojmova književnik i autor knjige.
Na sajmu knjiga možete nešto kupiti, i ne morate. Zapravo, čini mi se najboljim da sve lepo pogledate, odete kući pa za par dana odlučite šta ćete kupiti i uradite to u nekoj od knjižara.
Sajam je događaj koji ne treba posmatrati iu ugla nekoga ko živi u Beogradu. Nama je sve dato „na tacni“. Na žalost, tužno mali broj gradova u Srbiji i okruženju ima mesta na kojima se prodaju knjige, a i tada na policama im se nalazi vrlo skroman broj naslova.
Sajam knjiga, pa i ovaj koji sam doživela vrlo pozitivno, je mesto na kojem ćete se ili tek zaljubiti u knjigu, ili je zavoleti još više. Mesto na kojem ćete proširiti vidike i znanje, uživati.
Pa i kupiti „metar“ Andrića, od nečega se mora početi, a ove godine i njegova i dela Tolstoja i Dostojevskog izložena su u novim, meni prelepim, izdanjima.
Ne možemo svi voleti i čitati klasike, ali to ne znači da ne treba da čitamo. Naše društvo je u fazi u kojoj je spas čitati sve što je napisano, etikete na hrani u prodavnicama, reklame, bilborde, glupe tekstove. Neophodno nam je da čitamo bilo šta, mnogo nisko smo pali.
Što više čitamo bićemo pismeniji i pametniji, više svoji, manje podložni manipulacijama, vodićemo ispunjenije i kvalitetnije živote.
Zato ne treba kuditi ni ovaj, zaista veliki i odlično organizovan sajam knjiga. Iako se čini da su neki sadržaji bili prozaični ipak je neuporedivo više onih za svaku pohvalu. I na ponos, jer je takva manifestacija naša.
A posebno nije zgodno kad to rade oni koji je nisu posetili. Ja bila, videla, stekla utiske.
I pomislila: dobro je, ima nade za nas. Dok nam knjige pružaju ruke, ima ko da nam zagrli dušu. Možda zagrljaj nije uvek spretan i najnežniji, ali ako ne pokušamo, nećemo ni to malo imati. A malo lako postane taman koliko i kako treba.
