Pamtim da su nekada dobra deca, ona vaspitana, vredna i kulturna, bila hvaljena, nagrađivana i isticana. Za nevaspitanje i divljanje uvek su sledile kazne, bez pogovora.
Danas ove dobre niko skoro ni ne primećuje, ali se zato o nevaljcima priča, piše, razmišlja i diskutuje, pa se sa njima lepo razgovara, pa se analiziraju. Sve onako nekako fino. Pa se na kraju ne zna ko je kriv. I naravno, obično se i ne kazne.
Zato što su batine za divljake. Zato što je moderno razgovarati. A posebno zato što svi mogu stradati, samo onaj glavni ne.
Prosvetni radnici su često na udaru roditelja. Čije je ponašanje takvo da je odmah jasno zašto su im i deca divlja i nevaspitana. Prete, uvek imaju nekoga u vlasti koga će pozvati, pa će zaposleni u školi završiti na ulici.
Ne valja se lošima zamerati, nemaju problem da uzvrate, i to jače. Zašto? Pa, zato što, zapravo, nikoga nije briga dok on lično nije ugrožen, ili neko iz njegove porodice.
Zakoni su dvosmisleni, pa je bolje i ne primenjivati ih. Zašto se zamerati problematičnima? Ulazite u začarani krug, pa, boreći se za pravdu postanete žrtva, a nema ko da vas zaštiti.
Dok ne poteče krv ili ne ode glava, svi okreću glavu. U mnogim školama ih sve u kompletu boli uvo, jedva čekaju da taj problematični ne dođe u školu, ili je konačno završi. Poklanjaju se ocene, ne uznemirava se prozivanjem.
Retke se, ali srećom ima i škola u kojima se nastavnici i profesori ne plaše roditelja. Zatim i dece. Pa video nadzor i obezbeđenje imaju neku svrhu, dok su u većini samo dekor.
Nije problem samo u školama mada se o tome često govori. I tamo gde živimo plašimo se da opomenemo divljake. Čemu? Zovite komunalce, ja zvala, vreme reagovanja za ono što treba je katastrofalno. Obaška što samo popričaju sa ološem koji pravi nered, valjda i njih strah.
I svi znamo da je problem to što niko ne reaguje dok ne dođe do ozbiljne drame, a i tada se reaguje mlako a često i pogrešno. I svi smo skloni da vidimo samo jednu stranu priče. I da zauzmemo jedan stav i onda ga samo kopiramo na razne situacije.
Tako je postalo strašno udariti dete. Sa njima treba pričati. Pa i kada nam se bacaju histerično po ulici, ili u prodavnici jer im nismo udovoljili, treba ih ljubazno zamoliti da se unormale. Pustiti ga, a to sve češće viđam, da nas šutira u parku, čupa za kosu ako ga ne gledamo neprekidno i nije u centru pažnje, dati da baca stvari pred gostima. I omiljeno – da ujeda drugu decu i otima im igračke.
Sve mu dati, samo mu se nikako ne zameriti i povrediti ga.
Iz jedne krajnosti u drugu.
Onda to dete vremenom postaje divljak, maltretira sve oko sebe. Pa ga mole da bude dobar, pa se žali da je učiteljica bila zla, jer ga je opomenula da to ne radi, pa tata dođe i urla po školi.
Pa se to dete tako podržano da bude bog, kada odraste bahati sa alkoholom, u saobraćaju, lupa u šta i u koga stigne. A nije to naučio u kući, naprotiv, roditelji su sa njim fino razgovarali, i uvek ga molili, nikada naređivali.
Dete bez granica, mišljenja da je princ ili princeza, a često emotivno zanemarivano, postaje zao i opasan čovek. I strašno je reći, svi oko njega, oni ugroženi, jedva čekaju da mu se nešto desi pa da mogu mirno da spavaju i osećaju se bezbedno.
A u detinjstvu i mladosti, kada sve kreće, možeš biti ugrožen ako: nemaš tatu, imaš i mamu i tatu, ružan si, lep si, najbolji si đak, slabo pamtiš, svima poželiš dobar dan, nikome ne smetaš, mršav si ali i ako si debeo, ako se baviš sportom ili ne možeš ni da potrčiš, ako imaš lokne ili skoro da nemaš kosu.
Na meti si ako si: visok, nizak, iz dobrostojeće, siromašne porodice, imaš dobar mobilni, nemaš ga uopšte, lepo pevaš, teško pričaš, deca te vole, niko te ne voli, oblačiš se moderno, nosiš tuđe stare stvari.
Brate, kriv si jer je neko tražeći žrtvu, mora je imati, u nečemu po čemu nisi kao ostali. Ili ga nerviraš baš zato što si kao svi.
I tako, bi tuča u jednoj školi, pre par dana. Jedna devojčica udara drugu. I ono meni najstrašnije: svi gledaju, niko ne reaguje! Hej, i snimaju da bi postali hit na društvenim mrežama!
Posle sam čula da ni prebijena nije bila med – otvorila je na ime drugarice lažni profil na fejsu, ko zna šta je sve radila predstavljajući se kao ona. Na to niko nije reagovao, majka nije pratila šta dete radi, možda nije smela, da se ćerka ne naljuti. Ne znam, nagađam.
Njen svakako nepromišljeni postupak treba prijaviti, a nju kazniti. Ali, eto nas na početku priče. Niko neće da vidi problem. Kome prijaviti? Smemo li je kazniti? I tako, dok svi žmurimo i peremo ruke, nego se seti da je nalupa.
Jašta nego da je to pogrešno, ali – iskreno, koliko vam je puta došlo da, u nemoći, nekog bezobraznika išamarate, ali iskreno? Naravno, to ne uradite jer umete da se kontrolišete.
Ali deca to ne znaju. Reaguju na prvu. Nisu naučena tome. Ali jesu da je nasilje super, jer postajete faca sa naslovnih strana, sa velikim brojem klikova i lajkova, možda vas pozovu zato u neki rijaliti, i budete poznati i bogati. A zatim, što, da neće da vas uhapse? Šanse nema, pa ni za krupnije stvari se ne odgovara.
Valja ramisliti i čime su klinci danas okruženi. Svi oko njih su besni, svi se deru, brecaju. Krv curi sa TV ekrana, mrtvi padaju i u filmovima i u igricama. U njima žena ubica je prelepa, a tihe i pametne – smešno staromodne. Pametan muškarac nosi očajno ružne naočare i dronjave pantalone, a krimos je uvek frajer i po.
I zato se tučama u školama, u kojima jedan strada a drugi navijaju i biju, ne treba čuditi. To je samo konačan rezultat naše popustljivosti, toga što ne želimo da rešavamo problema dok se tek naziru, što decu molimo a ne postavljamo im granice, poštujemo njihova prava a ignorišemo da ne ispunjavaju i svoje obaveze.
I stalno zaboravljamo da pored fizičkog postoji i duševno, emotivno nasilje. Pazimo da ih ne ošamarimo kada nas šutnu, ali ne pamtimo kada smo im čitali priču i mazili ih u zagrljaju.
Ako mislite da su devojčicu udarci u glavu koje joj je nemilosrdno lupala drugarica više boleli od postova koje je postavljala lažno se predstavljajući i kompromitujući drugaricu, varate se.
Ne zna se šta je gore. Obe su i žrtve i počinioci. I jedno i drugo ostavlja trajne posledice. I jedno i drugo se mora kazniti. I time i dalje baviti. A ne samo između dve afere u medijima.
Jer, ako ne počnemo da sagledavamo celu situaciju i rešavamo probleme iz temelja, tući će ko koga i kada stigne, sa ili bez razloga. I obavezno: da prestanemo nasilnike da pravdamo, spasavamo i dozvoljavamo da prođu bez kazne.
