Ako se još niste porađale – nije kao na filmu

Živimo u svetu raznih neistina, ne da bismo lagali druge nego sebe. Tako postoje neki stereotipi, i mi ih se držimo kao pijan plota. Jer, ako mislimo i osećamo drugačije, može biti da nešto nije u redu s nama.

Ali, ja bih rađe da se neke istine kažu, da neke druge ženice znaju šta ih čeka, šta je neminovno, realno i životno. Muka mi je od bajkovitih priča…

Porođaj. Znate šta, ako se budete drale kao u filmovima, usmerićete snagu na pogrešnu stranu. A i ako ne budete mogle bez urlanja, to neće biti tako fino kao što ste gledale. I normalno je da će vam proći kroz glavu da treba da ubijete „skota“ koji vam je „ovo“ napravio, i da njega psujete a majku zovete u pomoć.

Ja nisam, ali trudnice oko mene, tokom oba porođaja, jesu. Jedna je čak i ustala sa stola uz reči da odustaje i da se predomislila, a kada su je vratili na sto, molila samo da je puste da ode časkom i zadavi muža, pa će da se vrati. Muškarci, nemate pojma koliko vas mrze i psuju dok se porađaju…

A kada vidite bebu, to biće neće biti ni nalik onome iz reklama. Morate znati – 9 meseci u vodi, neokupano, šokirano, to „nešto“ plakaće pred vama. I nećete odlepiti od ljubavi za tim stvorenjem, osim ukoliko borba za potomstvo nije bila duga i neizvesna.

Decu sam rađala onda kada smo to želeli, lako i naizgled usput. Sablaznio me prvi susret sa bebom, i prvo što sam rekla nije bilo da je prelepa i da je volim nego molba da je odmah okupaju.

I drugi put je bilo slično, samo bez šoka pri prvom susretu, jer sam već znala u kom stanju dolazimo na svet. Ljubav je stizala kasnije i brzo porasla do trajno bezgraničnih razmera, ali tek kada je sve prestalo da me boli i nakon što sam dremnula par sati.

Kao što nema magije i lepote o kojoj se toliko priča i prikazuje, tako nije ni strašno. Jeste, prolupaš i nisi sebi nimalo dostojanstvena. Zavisno gde se porađaš i koliko to traje, prođe ti kroz glavu da je tvojoj prababi tamo negde na livadi ili u štali, ipak bilo bolje. A možda svi skakuću oko tebe i ošašavljena si nekom hemijom, pa ti je dobro.

No, činjenica je da porođaji i ako traju danima, nisu u svakom satu jednako bolni. Ja sam se porađala tri dana, kaže jedna žena. A neka, koja još dece nema, u glavi vidi 72 sata urlanja, znoja i krvi, i sebe kako umire od bolova na stolu. Hej, u porođaj se računa i vreme kada ništa ne boli, ali imaš neke simptome da ćeš uskoro morati u porođajnu salu.

Možeš da čitaš, slušaš muziku, kuckaš po telefonu i čekaš te poslednje minute. I sve što ti pričaju ili čuješ da govore oko tebe, ako te brine i nije ti jasno, pitaj šta znači. Ne znam zašto, uglavnom ne govore da beba u stomaku ima mnogo više otkucaja srca, pa te taj brzi ritam može uplašiti.

A šta se uglavnom, nemam pojma ni zašto ni kako, ženama dešava pred porođaj? Nije zabeleženo kao pravilo, ali većina nas se naždere kao prase. Moj lični savet je – neka to ne bude pašteta. Iz iskustva znam, odvratnog iskustva. Zatim, dan pre pere prozore (možda ima neke veze za sređivanjem gnezda, neki geni predaka prorade). I tu jedna preporuka: ne skačite da dohvatite gornji deo stakla.

Ako porođaj krene pucanjem vodenjaka, najveći broj žena umesto pravo u porodilište ode – u kupatilo. Depiliraju se, peru kosu, srede nokte, ako stignu i isfeniraju se. Proradi neki nirvana mod, dok se budući tata pridržava za nameštaj da se ne onesvesti od uzbuđenja.

Ako on počne da se grči od kobajagi trudova, hvata vazduh i preznojava kao da se porađa, nije lud, normalan je. Ponekad tako očevi reaguju.

Meni je najpametniju stvar rekla moja drugarica Jaca: prvo što treba da uradiš je da prebrojiš prstiće, pre nego što je uviju i odnesu. Ako to ne uradiš, nemaš pojma kakve guposti će ti padati na pamet. I bi tako.

Drugu pametnu stvar izgovorila je Ivana. Iskreno je rekla da je, nakon što je pročitala brojne knjige o odgoju dece, rađanju, vaspitanju, porodici, joga i meditacija bile utkane u njenu svakodnevicu, ipak bilo drugačije nego što je očekivala. Da je mislila da će beba izađi i reći „ooooommmm“ ali je bilo svega sem reda i mira.

Jer, ta beba, to je samo malim delom naše dete, uglavnom je biće za sebe. U svakom smislu. Mi možemo da mislimo kakvo bi moglo biti, ali ćemo se iznenaditi koliko je realnost drugačija. Neće kako mi hoćemo nego kako ono hoće. Od prve sekunde života.

I ako vam, posle nedelja u kojima se iste aktivnosti vrte u krug na 2-3 sata, kada ne znate da li ste pošli ili došli, a beba vrišti i nemate pojma šta joj je, samo biste 5 minuta tišine da dremete, padne na pamet da ladno izađete i ostavite je samu a vi odete negde na kafu – u redu ste. Niste robot, čovek ste. I ne znači da je ne volite, samo nemate zalihe energije.

I dok je držite da podrigne to radite tako što je umesto za ručicu držite za nogu, okrenutu naglavačke, jer više ne vidite na oči od umora, u redu je. Niste loša majka, samo vam se spava.

I OK je ako je ostavite nekome na čuvanje a vi izađete u bioskop, na koncert, kod frizera, na kafu sa drugaricama. Neće beba imati traume zbog toga, ne dajte da vam brižni i sveznajući nabijaju osećaj krivice jer time što ste postali majka niste ubili sebe i svoje potrebe.

U redu je i ako se lickate svakodnevno jer želite da izgledate kao da ste krenuli u provod. Ali je normalno i ako vas baš briga što su vam noge dlakave kao tatine, obrve spojene a kosa masna. Normalno je i da vas mrzi da se dovedete u stanje pre porođaja.

U redu je da imate svoja pravila i svoj dnevni ritam. Da ne dozvoljavate da vam dolaze u kuću i stavljaju novac bebi kraj glave. Da ograničavate vreme poseta. Ali i da zakupite kafanu i slavite u njoj.

Kao što nećete biti loša majka ako se vaša beba budi na sat, ali i od prvog dana prespava celu noć. Ako želite, ali ne možete da dojite. Ako ste nespretni i spori, ponekad i gadljivi. Nismo svi isti, nema pravila.

Ne sviđaju mi se ti stereotipi, koji s jedne strane plaše mlade da budu roditelji jer je to bolno, naporno, teško, moraju da se žrtvuju, a i skupo je. Da je lako – nije. Jeste, ima više iznenađenja nego očekivanih dešavanja. Ima svega. Ali, vremenom postaje najlepše na svetu.

U celoj priči, ono što je zaista naporno je niz neprekidnih pokušaja da vas ukalupe, nanetnu svoje, naprave famu oko te tako normalne stvari na svetu – postati majka. I biti onakva kako osećate da treba da budete. Samo vi, niko drugi.

Categories:

Povezane objave

Lična korist je najvažnija
Ima trenutaka u životu kada zastanemo i razmišljamo o malim i velikim, dobrim i lošim,
Dragi ljudi!
Ima nas raznih…Neki su probali i na žalost uspeli da hakuju moj sajt, koji je
Povlačenje ručne
Stigli smo do tačke u kojoj više nemamo priliku da makar udahnemo iznad površine vode.
Da li si baš siguran
Koliko si siguran da je to što tvrdiš stvarno tako? Da je bilo, da jeste
Dok čekaš da sutra postane juče
Možda su se sasvim slučajno poklonili moji lični momenti raznih istina sa pandemijom korone. A
Smiri se, ne čuju te
Da sam svaki put kada sam ovo čula dobila dinar….dobro, ne baš dinar, bolje evro,
Komšija, njegova krava i lopov u najavi
Ne znam da li smo tu misao preuzeli od nekog naroda, da li u drugim
Veruj svojim očima
Često mi se čini da nam je izobilje informacija i njihovih izvora nanelo više štete
Paradajz, praziluk i ostali turisti
Vala smo se i ovde i u svetu raslojili i podelili na grupe, podgrupe, makro
Prevruće i prehladno
Ovo je strašno, u januaru pada sneg i mnogo je hladno! Koliko mnogo? Minus dva.