To nije onaj treptaj kao svilenih krila leptira.
To nisu treperave tople zvezdice što struje telom.
Nego, onaj osećaj, znaš onaj što liči na grč ali nije, hladan kao led a zapravo nije, nekako bistar a opet i nejasan.
Osećaj da ima neke skrivene istine ispod one koja se prikazuje, da postoji nešto što ne treba da znaš a upravo saznaješ nekim čudnim energijama koje stižu do tebe. Intuicija, šta li je. Ko bi ga znao šta je sve sadržano u tom trenu kada osećaš da nešto nije na svom mestu, iako ti sva ostala čula govore da je sve u redu.
E taj osećaj.
Koji sam mnogo puta poslušala. Zastala. Postupila onako kako mi je on govorio, na čuđenje svih oko mene. Ali, mnogo puta ga i ućutkala, a nije trebalo.
Ignorisala taj osećaj da ne ispadne da sam uvek nešto negativna, da umišljam, ne dajem šansu nekim ljudima. A zapravo je vreme uvek pokazalo da sam u početku bila u pravu.
Da je često ono što zapravo jeste mnogo gore nego što mi je taj osećaj govorio. Da su mi neki ljudi samo pojeli vreme, a poneki i živce, i da nisu zasluživali šansu. Da nije bilo šećera i meda, da duša nije bila čista već su bili u pitanju ružni sitni interesi.
Srećom, ne samo to. Taj neki osećaj ume da šapne i da ima tu ispod površine i nekog neobičnog i retkog sjaja, čarobne lepote i onoga što se ne može često osetiti i sresti. I tada, taj osećaj greje kao letnje sunce i najavljuje nešto lepo. Tera me da se ispravim, podignem glavu i smejem. I tada znam da je sve dobro, da je to – to, da sam blagoslovena.
Kada kreneš negde i beskrajno se raduješ, a naizgled nema razloga za baš toliku sreću. Ima, govori taj neki osećaj, samo ti još ne vidiš zašto. I bude savršeno, onoliko koliko tako nešto postoji. Neponovljivo.
Ponekad te taj osećaj spopadne iznenada, bez naročitog povoda. Eto, tako mene pre par dana. Prođe mi kroz glavu misao koju nisam uspela da povežem ni sa jednom drugom toga dana. Da otkrijem za koju se emociju zakačila.
Tek pojavio se i šapnuo jednu sumnju, jednu čudnu istinu. Pa stvorio jedno razočaranje. Kako to ranije nisam videla i povezala? Zašto se to krije? Šta je razlog te tajnovitosti? Jednostavno, taj osećaj mi je povezao neka saznanja u priču koja se prećutkuje. E, a ja to ne volim. To kada se istine namerno guraju pod tepih, ne zato što su bolne nego zato što neko stvara lažnu sliku o sebi.
Jer mi se onda, uvek, čini da nije samo ta istina u pitanju, već splet kompleksa, laži, ne baš sjajne osobine osobe koja to radi. Pa se razočaram. Pa ne znam šta bih dalje.
I sad bi meni moj Vlada rekao ili: ja sam ti lepo odmah rekao, ili: šta te se to tiče. Pa tiče me se. Jer ne volim kada neka glumata i laže. Kada dam šansu, pa još jednu, pa nađem razloge za još poneku, a onaj osećaj me neprekidno bocka iznutra.
I važno mi je zato što se ispod tog jednog obično krije brdo stvari koje mi se takođe ne bi dopale, a posebno onih koje moj odnos s takvom osobom pretvaraju u film bez boja, emocija i na kraju i smisla.
Ponekad je taj neki osećaj jasan pri prvom susretu. Hm, nešto ne valja. Ne znam šta, ne vidim od lepote tog trenutka, ali negde duboko osećaj mi govori: beži! Koliko bih sebi vremena uštedala da u par navrata nisam pomislila da preterujem i da sam bezosećajni stvor koji umišlja.
Lepo bi bilo da sam bila nežnija prema sebi, da sam pažljivo slušala šta samoj sebi, ja, skrivena, govorim tim osećajem…
Ali, dobro, moglo bi se na takva iskustva gledati i kao na dragocene lekcije, kojih da nije bilo, možda ne bi bilo kasnije i nekih drugih lepota. Ipak sam češće sklona tome da mislim da sam samo protraćila vreme sa takvim ljudima. Sada. možda ću sutra misliti drugačije.
Sada zato što me ovih dana opsedaju ti neprijatni treptaji. Nešto je manje onih prijatnih, posle kojih mislim da svako iskustvo vredi, ma kakvo bilo.
Sada zato što imam već dovoljno godina i iskustva i znanja i samopouzdanja i svega, ali ne i razumevanja i tolerancije. Jedno je ne reći istinu jer je smatraš nevažnom, a drugo je kriti je. A najopasnije su one istine kojih druga strana nije ni svesna, one koje mi podignu obrve i pred kojima zanemim.
Kao onda kada sam čula da jedna priča da joj je otac lekar, a znala sam čoveka, duša jedna, vredan ali bez škole, fizički radnik. Čemu takve laži? Ili kada je jedan drugi, ne znam, izgleda ima ta neka fora sa doktorima, lagao da mu je otac takođe lekar, celu priču napravio oko toga gde i šta leči, a zapravo je u tom trenutku, kao običan radnik, bio mrtav već 2 decenije, tačnije – ubijen…Da se naježiš…
I ja sam njima dala šansu da budu deo mog života. Baš bi me bilo briga za te laži da se iza njih ne kriju ozbiljni problemi sa samim sobom, koji se naravno odražavaju i na nas oko njih. Na mene. Pa te lažu, iskoriste, završnu, prevare, podmetnu ti.
I onda se pitam zašto ih odmah nisam oduvala, kada, sećam se, jesam osećala u njihovom društvu, pri tim prvim susretima, taj neki osećaj, laganu neprijatnost, znak upozorenja, neku silu koja me gura od njih.
A dozvolila sam da mi se previše približe, da im se radujem, poklanjam sebe, budem bliska sa njima. Da ih zavolim.
Možda i ja imam neke skrivene istine. Možda, jer ako postoje nisam ih svesna. Ali, mislim da sam više kao otvorena knjiga. Kako dune vetrić, stranice se same okreću i može je čitati svako ko se tu zatekne.
Zato što mislim da je mnogo gore kada se neke stvari saznaju sa zakašnjenjem. Zato što se uvek pojavi pitanje: zašto, i sve izgubi smisao.
A opet, osećam da je sada vreme da počnem da pratim samo taj neki osećaj. Dovoljno sam velika da ne moram više nikome da dajem šansu, da se pravim da verujem i da je sve u redu.
Nije. Otkud znam? Znaš onaj osećaj? On mi to govori. Da je vreme da prestanem da imam razumevanja. Osim za sebe.
