Da se razumemo: moje vreme za rađanje je prošlo, imam previše godina da takav čin ne bi bio rizičan. Namestilo mi se da sam se time bavila sa 20 i kusur. Život je pokazao – za mene u najboljim godinama.
Za one koji rađanje dece vide kroz matematiku i statistiku, mi smo na nuli: nas dvoje, dvoje dece. I zato se osećam slobodnom da kažem šta mislim o pokušajima da se žene pretvore u mašine za rađanje, da bi nas bilo više.
Prvo, nije važno zato što, kako rekoše, za par decenija neće imati ko da radi i uplaćuje u penzioni fond. Ja sebi sama uplaćujem, to što oni iz tog fonda isplaćuju sadašnje penzionere, nije moj problem. A ti penzioneri, i oni su sami sebi uplaćivali. No, u jednom trenutku, sedamdesetih, državi se svidelo da uzima iz tog fonda malo pomalo, dok nisu stigli do dna.
Dakle, nije do sadašnjih i budućih penzionera, nego hronične potrebe da se na ovim prostorima krpe rupe na pogrešan način.
Drugo, nije važno da nas bude više, da bi imao ko da brani zemlju. Mi da rađamo a vi da ih šaljete u ratove? Vidite, to sa bitkama nam ne ide najbolje, možda ste primetili u poslednjim decenijama. Možda mi obični u zveckanje oružjem ne verujemo. Prestanite sa plašenjem naroda.
Jer, to plašenje i ovo malo mladog sveta motiviše da što pre odu sa ovih prostora. I ne samo mlade.
Ja se isto plašim. Što nemam kome da se žalim, nema ko da mi pomogne, nema institucije da me razume. Ako mislim da budem zdrava, moram da se lečim kod privatnika. Recimo, meni rođenoj sa anemijom jedna krvna slika godišnje nije dovoljna. A sistem je rekao – jedna i tačka.
Možemo mi da rodimo i svaka po desetoro dece, da ta deca završe škole. I onda? Onda će tamo negde, tako pametne i vredne, raširenih ruku da ih dočekaju. Pa i da konobarišu, samo da im niko svakodnevno ne priča o potrebi da se ratuje.
Matematički, za državu, to je veća šteta kada u njoj rastu deca koja je napuštaju nego da se nisu ni rodila.
Znate li zašto odlaze?
Zato što im ovde nije dobro. To nema veze sa ljubavlju prema domovini. Nego sa ljubavlju domovine prema njima.
Idu zato što prednost u dobijanju poslova imaju oni bez, ili sa nekim diskutabilnim diplomama. Zato što dve godine ne može da se otkrije ko je ubio pevačicu, pa i zbog toga što se o tome svakodnevno priča kao da smo sve ostale probleme rešili.
Idu zato što je ovde, u 21. veku luksuz imati automobil, ma kako polovan. Zato što internet ne radi kada duva jak vetar, pljušti kiša ili veje. Zato što se privodi starica koja prodaje cveće na ulici, bez tezge, a slobodno šetaju i bahate oni koji jureći 100 na sat gaze po pešačkim prelazima. Tako je moja Radica ostala bez ćerke pre par godina…
Odlaze nam deca, zato nas je sve manje. Lako ih je roditi, teško zadržati. Kojim rečima?
Nisi glupi, sve vide, sve čuju. Znaju da je svešteno lice, u 21. veku, reklo da žene treba da ćute i rađaju. I to ih vređa.
Znaju kakve su plate, a imaju normalne želje i potrebe koje ne mogu uvek da zadovolje. Zar je strašno poželeti novi karmin, cipelice, neku sitnicu? Nije. Pa zašto se onda pravi atmosfera kao da jeste?
Oni bi da se zapošljavaju oni koji znaju i mogu, a ne poslušni i oni koji pristaju na najmanju platu.
Oni bi da vide i upoznaju svet, onako kako su to nekada mogli njihovi roditelji. I kada to prvi put urade, odmah im je jasno da taj neki svet ne gleda na nas baš onako kako se to predstavlja. Nikome nismo tema broj 1, imaju ljudi tamo negde svoje živote, ako se ponašamo pristojno, ako nismo nevaspitani, prihvatiće nas otvorena srca.
Otvorenijeg nego što su ovde prihvaćena ta naša deca…
Biće nas više kada deca budu prestala da nam odlaze. Neki to urade u četvrtom srednje, odu pa se vrate. Neki ostanu da studiraju, zaposle se i sa setom se sećaju domovine. Neki odu po završetku srednje škole. Mnogi kada diplomiraju pa i doktoriraju.
I uglavnom ne sanjaju ne znam kakav luksuz, nego normalan život.
Odlaze i oni čiji roditelji ne moraju da idu u minus na računu da bi kupili osnovne namirnice u prodavnici. Oni koji leti idu na more, zimi na skijanje. Deca koja, kako se to kaže, i ovde imaju sve.
Ali, idu. Muka im je od zastrašivanja, politike, praznih priča. Ne sviđa im se ono što vide da realnost nema dodirnih tačaka s onim što se priča da jeste.
Ne vole kada vide da policija nema slobodnih patrola kada im prijavite nasilnike, i da dolaze odmah samo ako ima mrtvih. Ne vole kada od njih traže kartu u autobusu, a pored onih koji izgledaju nasilno i pripadaju određenom narodu, prolaze i ne diraju ih. Svi smo isti, zar ne?
Ne, neki su „istiji“. I to im smeta. Zato idu tamo gde je drugačije, i gde će ih nepravda manje boleti, jer je ne prave tvoji, nego neki strani ljudi.
Žele da se osećaju bezbedno, da znaju da neko brine o njima, da su zaštićeni, da će ako ih neko napadne imati ko da reaguje, da će nasilnici biti kažnjeni.
Žele da ih neko pohvali a ne da se glorifikuju pijani, drogirani, promiskuitetni, žele da se priča o njihovim uspesima a ne seksualnim odnosima njega oženjenog i švalerke mu, koji su pride za taj jedan čin pred kamerama više plaćeni nego njihovi roditelji za ceo mesec.
Žele da ima smisla to što rade, uče i pristojno se ponašaju, a ne da je bitno koliko se prodaju, i fizički i moralno.
Ostaće ovde ne samo zato što vole svoje korene, svoju zemlju, roditelje. Ljubav, posebno nesrećna, nije dovoljan razlog da nešto ne pokušaju. Ovde, znaju, sada to nije moguće. I zato odlaze.
A mi da pričamo da je potrebno da se rađa više dece, dok se sve ne promeni, to je sipanje iz šupljeg u prazno.
Tri puta sam imala sjajne prilike da odem. Nisam. Čak nije bilo ni premišljanja: volela sam svaki kamen u ovom gradu, u ovoj zemlji. I iskreno – sve češće se kajem.
Zato što teško podnosim nagomilanu mržnju oko sebe, ogromno nezadovoljstvo, prazne priče. Zato što neću da mrzim druge narode, neću da delim ljude po tome gde žive i da li se i kako krste, već da one koji mi prijaju i ljude koji mi ne odgovaraju.
Znate li koliko je onih koji misle kao ja? A tek koliko je njih ispratilo svoju decu u jednom smeru? I zašto mislimo da je prirodno da svoju ličnu sreću stavimo ispred brojnog stanja državljana u statistici? Nismo manje pripadnici ovog naroda ako nam je važnija budućnost naše dece od svetle istorije predaka.
A kada smo kod njih, znate, ni moje babe, ni moje prababe, s početka prošlog veka, niko nije smatrao mašinama za rađanje koje ćute i poslužuju po kući. Da je moj deda, nosilac Albanske spomenice živ, onome ko bi se usudio ne da me natera nego da samo pomisli tako o meni, svezao bi šamarčinu. Rukom koja je odbranila ovu zemlju.
I zato, ako moja deca odluče da odu, srce će mi se u kamen pretvoriti ali ni reč neću reći. Jer je njihova sreća na prvom mestu.
Zato što život nisu puki brojevi i tabele. I zato što svi mi imamo ovaj jedan i neponovljiv. Koji nam je pretvoren u čekanje boljeg sutra. Nekad. Kada će biti svega, osim nas.
