Muva se danima od jedne do druge terase. Kada zna da je vidim, značajno gleda u ograde na njima. Pa uzdahne. Kaže koju na temu vremena, proleća, da je već mart. Ja ćutim.
Znam šta hoće. Ne dolazi u obzir.
Više nećemo preterivati. Lepo je imati takve želje i vizije, ali ako neko drugi treba da se lomi da bi ti ih održavao, ne može. Posebno zato što sam taj neko drugi – ja.
Ona koja ne misli da je zanimljivo da svaki put kada se naoblači, dakle svakodnevno po više puta, po pola sata spušta desetine saksija i žardinjera na pod, a s prvim zrakom sunca ih vraća. Neću više da silazim i skupljam saksije oko zgrade. Do sada, srećom, još se nije desilo da nekome padnu na glavu ili automobil. A nije da nije moglo, više je čudo kako je tragedija izbegnuta.
Uz to, sa ove naše visine razbiju se vrlo zvučno i neprijatno kada tresnu o beton, tako da se i zemlja i plastika razlete kojekuda.
Komšije, za sada, ćute. Ne znam dokle će. Fini su jer znaju da nemam skoro pa nikakve veze s tim, i da moja majka nikada nije fermala nikoga osim sebe i svojih želja i potreba.
Ja se povremeno izvinjavam. Kroz smešak me podsećaju na ono što na temu postavljanja saksija piše u raznim zakonima. Znam to i ja. I sasvim se slažem s tim. Da je mene neko pitao, isto bih napisala.
Cveće može, ali da je postavljeno na bezbedno mesto.
Par saksija, koja žardinjera, nije sporno. Ali, aman, ne treba po jedna žardinjera s obe strane ograde, pa još sabijene da ih stane više. Tako da oni tanjirići ispod njih stalno proklizavaju i padaju.
Pa još saksije na silnim policama na zidovima terase. A majka niska, pa kada zaliva cveće osloni se na policu. I mic po mic, polica sklizne i sve ode u sitne komade.
Nemate pojma koliko mnogo zemlje stane u saksiju…ja znam, stalno skupljam metlicom i po terasi i po sobi. Mnogo, bre.
E sad, kad tacnice tako padnu, to se ne stavi druga ispod saksije. Ne! Cveće se zaliva, onako, da baš dobro upije vodu. Koja posle satima curi iz saksije, i to voda pomešana sa zemljom. I takva, kao blato, ide komšijama po prozorima i terasama.
I zato ona ćuti. Jer joj nisam samo ja rekla da to nema smisla. Malo je ljuta zato što misli da ima prava da radi šta hoće, najstarija je u zgradi. Ali pravila se odnose na sve, bez obzira na uzrast. Više je važno koliko svojim ponašanjem ugrožavaš druge.
Ni to joj nije baš jasno. Kako može cveće nekome da smeta? Ne smeta, mama, cveće dok je na tvojoj terasi, nego u trenutku kada leti ljudima pored prozora i razbija se. Ne smetaju im tvoje saksije već voda koja iz njih curi. I blato koje im prska po prozorima.
Pa da, najbolje da terasa bude prazna. Neka bude. Ćuti par minuta pa opet pominje sadnice. Ne odgovaram.
Ućutkuje me iskustvo. Neću da objašnjavam da saksije ne mogu da stoje na simsu. Gde, kada sedi na terasi, ponekad stavi šolju s kafom, tanjirić sa grickalicama. Tako da razmakne saksije. U pravcu ivice. Da se do kraja večeri lakše strovale ispred zgrade.
Cveće može, ali ne sada nego u maju. Jer me već decenijama tera da ga kupim s prvim prolećnim danima. I naravno da ne traje dugo. Desi se neki mraz, grad, ubije ga neka hladnoća. Pa posle par nedelja idem po novu turu sadnica.
No, ona time nije zadovoljna. Traži da kupim još. Mama, nemamo livadu nego par saksija. I boja cvetova na mojoj, ne mora da se slaže s onima na tvojoj terasi. Boli me uvo šta će komšiluk da misli o tome što nam ne raste isto cveće na terasama. Sadi dok ne napuniš unutrašnji deo ograde i ovu policu skroz uz prozor, ostale ne stavljaj, ubićeš nekoga.
I tako ona bude ljuta. Pa čim ja zamaknem dalje od kuće, moli nekoga da je vodi da ona kupi sadnice. Jer je to pitanje života, a ja sam, normalno, zlo od čoveka i nikakva ćerka.
Na časnu reč, kupi toliko i zemlje i cveća, hotel da imamo preteklo bi nam za dogodine. Onda to krišom sadi. Ni ne gleda da li su saksije popucale, u kom su stanju žardinjere. Podiže na ogradu jednu po jednu. Onda, valjda misleći da sam totalni idiot, kada me nema donosi one koje je procenila da su vizuelno za moju terasu, meni u stan i stavlja ih.
Tako da ono što sam ja posadila gurne u neki ćošak. E budale, posadila papričice! I paradajz, i nanu! Vidi, lavanda! Nije ona normalna, umesto lepo da drži muškatle. Kao neka sirotica, desetak žardinjera samo ima. Sad ću ja to da joj sredim.
Sve te donete saksije joj svakodnevno vraćam. Ćutim ja, ćuti ona. To je višegodišnja igra, od koje ja ne mogu a ona neće da odustane.
Da sama o cveću brine, onako kako treba, a da ne ugrožava druge, problema ne bi bilo. Ali…njeno je kretanje sve slabije, čak i sa štakama. Tako da, kada počne kiša, zapomaže kao da umire da dotrčim u njen stan i sklanjam njeno cveće.
Ne mogu više. To sam joj i rekla. Par saksija, i sama da brineš o njima. Drugačije ne može. Ne pravi meni posao i obaveze, imam ih dovoljno. I više ne silazimo po bilo šta što prevrneš ili samo padne, jer je stajalo tamo gde ne sme. I usput da svratiš do komšija i izviniš im se zbog haosa koji si napravila.
Ne može tako! Pa šta to malo blata što im je palo na prozore. I to sad oko zgrade, što ti ne siđeš i očistiš? Zato što mi ne pada na pamet, lepo sam ti rekla.
A sad je sekira i taj zakon, kako to da budu obezbeđene saksije i ne ugrožavaju ničiju bezbednost? Nikoga ona ne ugrožava, to samo ponekad, jedva jednom nedeljno, padne ona mala žardinjera duga pola metra, i razbije se.
Možeš ti da posadiš, ali i plati kaznu kada dođu komunalci. Znaš i sama, padne li još nešto s tvoje terase, odmah će ih zvati! Kolika je kazna? Ne mnogo, pedesetak hiljada, ili zatvor, i da znaš platićeš od tvoje penzije.
I tako – ćuti. A mart samo što nije prošao. Da smo bar pedesetak sadnica kupile, pa da su fino promrzle, pa da planiramo da kupujemo nove! Nego ovako – ništa. I zašto baš ja da imam ćerku koja neće da radi ono što joj naređujem? Ništa teško! Ja sednem, izdam naređenje, i dok gledam seriju, za tih sat – dva ona sve oko cveća završi.
Uzdahne. Ja se zakašljem. Mislim da je shvatila – moraće da gaji cveće kao sav normalan svet. I vidim joj u pogledu strah da sve što proba da okači kojekuda ima realne šanse da nestane, pre nego što nekog drugog ne razbije ili uprlja sve ispod njene terase.
