Jao, što ja volim proleće! Kada se dan produži, pa otopli, pa sve cveta, čini mi se, buja mi pred očima!
I nije mi skoro pa ništa teško. Letim puna energije, tako mi je jednostavno da sve pripremim za tople dane koji stižu. Dakle – skoro pa ništa. Ima nekih stvari koje mi baš i nisu po volji.
Tako, dok danas letuckam u pripremama za sunčane dane, razmišljam kako bi onaj ko bi napravio preduzeće za čišćenje kaca za kupus na kraju sezone realno mogao da se obogati.
Majke mi, ne bih ni pitala koliko košta da ovo čudo na dnu kaca negde odnese i sve opere. Sad bi moj pokojni otac rekao: A bilo vam je lepo dok ste jeli kiseli kupus, i sarmice i podvarak? Jeste, bilo. I više nego lepo, bilo je čarobno. Nismo zaboravili. Ali, onaj kao dukat žut kupus i ovo, ja to ne mogu i neću da povežem.
I kuda s ovim? U kesi curi. U šolju u kupatilu, rizično je, zaglaviće se. Zgrada ima godina, a i ukoso su je nešto gradili. Najbolje i kacu s tim da bacim, ali nisam baš toliko zgrožena.
I tako svake godine…neke manje a toplih zima kao što je bila protekla, više. Toplota je sa nepojedenim listovima učinila svašta, i od njih i od vode u koju su glavice bile potopljene.
Naravno, žurim da završim što pre. Lovim po kaci listove, voda kao led, prsti mi se koče i pored rukavica. Koje, budali kao što sam ja, i ne znače puno, jer osećam da sam uspela ceo rukav od majice da pokvasim. I sad sva smrduckam na buđavi rasol.
Izborila sam se s jednom kasom, rešila pakovanje ostataka za kontejner, ništa više ne smrdi.
Ali, ali…nešto mi čudno kad pomeram glavu. S leve strane. Pogledam se u ogledalu i…ma da, idiot. Uspela sam u kacu da uguram i pramen kose, sada obložen listom kupusa. O, super, vanredno pranje kose je na redu!
I tako razmišljam, toliko raznih preduzeća i zanimanja, zamisli da postoji služba koja dođe i sredi kace od kupusa, naravno, kada se iz njih skoro sve pojede i zima završi. Pre toga ih „sređujemo“ sami.
Bilo bi dobro da postoji i neki servis koji priprema terase za proleće. Ima nas koji se od lepih dana teško opraštamo, ne sklanjamo i ne pakujemo u zaštitni najlon sve što smo koristili: stočić, stolice, ležaljke, saksije. Ne da nećemo, nego se nadamo još kojem lepom danu, a kad krene loše vreme, zaboravimo.
Pa nas prvi ledeni vetrovi, teške kiše i temperature oko nule iznenade. Pa mislimo da ćemo skloniti kasnije, a to kasnije nikada ne dođe. I onda, s prvim prolećnim danima, krenemo da sređujemo balkone, terase, dvorišta za uživanje na vazduhu.
I vidimo u kom su nam stanju svi predmeti namenjeni tome…Ova naša ležaljka je sigurno nekako pokupila svu prljavštinu iz ulice. Ne diram je, za sada. Samo je gledam.
Da li da je bacim pa da se pravim blesava da ne znam gde je?
Ili da slažem da je pukla i da moramo da je zamenimo?
A možda da odem da kupim novu, možda ću biti sreće i pronaći istu?
Pametna nisam, mada bih sada najrađe zatvorila vrata od terase i glumila da moram nešto u kući, hitno, da završim. Možda se neko drugi prihvati posla sređivanja terase u međuvremenu…
Dobro, prestani da maštaš. Znaš da se to nikada neće desiti. Pre će raširiti tako štrokavu ležaljku i sesti u nju kao da je tek donesena iz radnje.
A zamisli da postoji servis koji sve to sređuje? Pozoveš ih i oni dođu i sve ti časkom očiste i nameste? Eeeh…
Ovako, moram da smislim kako da je uz što manje štroke, svuda, unesem u kupatilo, operem u tuš kabini, ocedim, vratim na terasu, operem tuš kabinu, pokupim loptice đubreta da se cev ne zapuši…
Postoji i opcija da je perem na terasi, ali ne činim drugima ono što ne bih volela da drugi čine meni. Curenje prljave vode s naše na komšijinu terasu i prozore ne dolazi u obzir. Ali, kada bi postojala neke firma koja to radi…
Drugu terasu ne smem ni da pogledam. Zastakljena je. Na nju se ne izlazi. Samo se otvaraju vrata ka njoj. Tek toliko da se na nju ubaci, kao u veliku kantu, sve što nije za đubre ali se ne koristi često.
Pod pretnjom smrću ne bih znala da kažem šta sve imamo na njoj! Stare školske knjige, one koje možda zatrebaju uskoro. Daske za police, greškom kupljene u pogrešnoj dimenziji. Rezervna pegla i rezerva rezervne pegle, grehota da se baci a otpisane su zato što nisam normalna. Duga priča, tek, bila sam se zalepila za neki vau model, pa sam ove preselila u deo „za ne daj Bože“.
Cela aparatura za razne vrste zimnice, koristi se jednom godišnje, i tu čeka svojih 5 minuta. Gomila kesa i kesica sa nečim unutra. Nekoliko mrtvih smrdibuba, uspomena na prošlo leto.
I svašta nešto. Gomila svačega, tolika da nema mesta jednom nogom da se zakorači. Važno da nema hrane ni kvarljivih artikala, dakle, zaraza nije moguća.
Osluškujem. ništa ne šuška. Dobro je, dakle nema ni miševa, pacova, zmija, zalutalih mačaka i bilo koga živog.
A zamisli da postoji servis koji sve to na poziv sređuje i sortira? Sad će neko da kaže da mogu ukućani da pomognu.
E vala ne mogu! Moj muž kada uzme da sređuje, on baca sve što mu dođe pod ruku. Znam, imam višedecenijsko iskustvo s njegovim sređivanjem podruma. Baca i ne razmišlja. I stvarno, nakon toga, par nedelja sve izgleda postavljeno sa smislom i u liniju.
Jedino što ubrzo štošta počinjemo da tražimo i ne nalazimo. Kako ćemo naći kad je, u ludilu sređivanja, garant bačeno?
Ali, da postoji neki servis, pa da ih pozovem, da ne pitam šta košta da dođu i srede sve te rezervne i retko korišćene predmete, kako bi to bilo lepo! Da to urade dok nisam kod kuće, inače bih trčala za njima i proveravala šta nose u smeće, i vadila stvari iz kese jer sam se setila da su mi potrebne.
I od sređivanja ne bi bilo ništa…
I tako me u razmišljanju o poslovima kojima se niko ne bavi, a mogao bi da obogati, od sređivanja druge kace i ležaljke spasao mrak. Dan se završava, odlažem pripremu za proleće na sledeći dan…
Taman ću na slike kace pune ostataka da zaboravim do sledeće sezone kiseljenja. Toliko ću da ih potisnem da ću opet da uguram desetine kilograma da se kisele, ne razmiljajući da zima ne traje večno…
E i za to mi treba služba. Da me pozovu i kažu: Majke ti, kada misliš sve to da pojedeš? Kupi manje.
