Kupile smo prošlog leta lepe patike, nimalo jeftine, ali jedne od onih koje obično traju godinama, uvek su u modi i deo su života generacija. U moje vreme, u mom okruženju, bile su pokazatelj koju muziku slušaš, šta misliš, gde izlaziš, kojoj grupi pripadaš.
Danas je to nešto drugačije. Ali, ušle su nama roditeljima pod kožu, pa smo to kao gen preneli deci.
Jedino što su se ove neočekivano brzo – raspale. Iako smo ih mazili i pazili kao sve njene rođake…
Tome me naučile one godine kada štošta nije moglo. Nije se moglo otići u prodavnicu i kupiti takve, kao ni bilo koje druge, popularne patike. Nego, kad imaš sreće da neko blizak ide u inostranstvo, pa ako hoće i može da ti donese. I patike i farmerke i lepu trenerku i vokmen i rolšue, ama bre i čokoladu sa ukusom čokolade.
I kad se ima para. Dobro, toga je još i bilo. Ali, morala je da postoji i potreba. Sad ako kažem da smo imali po jedan par patika, nosili ih dok nam dobro ne bi postale tesne ili dok se sasvim ne pocepaju, mlađi me uopšte ne bi razumeli.
Znam, jer sam pre par dana ćerki pričala kako smo popravljali cipele i nosili ženske najlon čarape na krpljenje, pa me gledala kao da nisam normalna. Krpili čarape? Kako? Zašto?
A pričamo kako je nekada bilo divno. Jeste, bilo je mnogo lepo. Pre svega, imali smo mir, i snove, i nadu, i standarde. Ko uči i radi biće nagrađen, i tome slično. Ko i pomisli da uznemirava druge, policajac se samo uhvati za pendrek a ovaj već miran…
Ali se u to vreme štedelo, ili tačnije, nije se rasipalo. Na dve noge mogu stati samo dve patike. Čemu onda četiri, ili šest? A i čarape, ako su se malo pocepale, što ih bacati ako mogu lepo da se vrate u prvobitno stanje? Obaška što su bile takvog kvaliteta da smo ih i prali, više puta. Ove danas ako dočekaju prvo, i obično poslednje pranje, to je za slavlje!
E tako i sa patikama. Ne perem ih u mašini nego ručno. Onako, nežno, mekana četkica, tečni deterdžent, šampon za kosu najbolje. Ne stavljam da se suše na osunčanom mestu već u hladovini. Ne cedim. A ipak se raspadoše…
Da su joj bile jedine, to bi se desilo i ranije. Danas svi imamo više pari patika, čak i za iste potrebe. Ne smem ni da izbrojim koliko ih samo ja imam. I ne samo patika, svega. U više boja i sve i rezervni komad.
E sad, jesmo li ostali željni iz onih godina nemanja ili je došlo neko novo vreme, ili i jedno i drugo, ne znam. Tek, sada je dovoljno imati nešto novca i malo vremena i sve što hoćeš moguće je kupiti istog dana. Često i da ne mrdneš iz kuće. Svi smo se malko razmazili. Jesam, priznajem, nije to strašno.
Ali, pamtim radosne trenutke iz detinjstva i mladosti kad bih nešto što sam dugo, mesecima želela, pa konačno i dobila. Adidas patike donete iz Nemačke, koje su se tada proizvodile u Jugoslaviji, u kojoj se nisu mogle kupiti. Bordo starke koje su mi omalele, pa mi čika Nebojša, tada na radu u inostranstvu, doneo nove. Ne starke, nego patike – Amerikan igl…Šta će, bio je već u godinama, nešto nije shvatio, ušao u radnju i kupio – skuplje, i to, jer me mnogo voleo, dva para. Dakle, novih skoro neće biti. Hvala što su skuplje, ali starke su popularnije!
I leviske, farmerice koje se nisu mogle tek tako pocepati, koje mi je majka donosila iz Italije, najlepše sad dobila početom sedmog osnovne, a ja, kao iz inata, od onda nisam rasla…Bacila sam ih kada mi je mlađa kći krenula u osnovnu, već su se ofucale a ja imala još bar deset novih leviski. Ali nijedne nisu trajale kao te.
Koje sam nosila do padanja u nesvest, jer tih godina smo imali po jedan par farmerki. Sećam se da smo babi jedva objasnili da nam na njima ne zapeglava faltu, i da zapravo ne mora ni da ih pegla…Srećom, nije ni pokušala da ih štirka! Šta da radi, pitale bi moje ćerke sad. Ništa, nema načina da objasnim a da razumete.
Zapravo, štošta ne bih mogla da vam objasnim. Ostale bi neme da im pričam da smo nosili heklane ili štrikane prsluke od dana kada su nam pokrivali guze a izrez u „V“ oko vrata stizao do pupka, sve dok nisu postali dugački – do pupka, a izrez oko vrata bilo teško prevući preko glave.
Da su nas oblačili u somotske pantalone, koje su se u početku podvrnute vukle po zemlji a na kraju bile kratke toliko da nam je sneg upadao u čizmice. Osim u one gumene, bolno ružne ali beskrajno praktične. Koje smo, kao i svu odeću i obuću, obeležavali unutra inicijalima, izbor svega je bio mali i svi smo nosili isto, pa da ne pomešamo…
Kako da im objasnim da sam zbog dečjih najlon šarapa u boji bila na stubu srama, u prvom osnovne? Da mi je majka kupile čarapice, nalik današnjim grilon odnosno debelim najlon čarapama u crvenoj, beloj, plavoj, zelenoj, žutoj boji. I da me zbog toga pionirska instruktorka izvela pred tablu i držala govor kako sam nikakva Titova pionirka, a ja s mukom zadržavala suze. Mimo teme je, ali ta je kasnije imala zanimljiv život, nedostojan koječega…
Pamtim taj osećaj radosti kada su mi konačno doneli odnosno prošvercovali u Jugoslaviju rolšue sa patikom. Niko se danas ničemu tako ne ume radovati! Bili smo srećni svime što bismo dobili. Nismo znali šta sve možemo da imamo a nemamo, sve nam je bilo potaman.
Ne mogu ni da im objasnim koliko sam blagoslovena što sam rasla uz dve tetke koje su me volele isto kao svoju decu, jedna vrhunska šnajderka koja je obožavala da mi šije, druga često u inostranstvu iz koga je uvek samo za mene dovlačila najmanje po kofer svega. I tatu koji je, radeći van zemlje slao kofere sa čokoladom i konzervama raznih gaziranih pića, pa sam pravila sedeljke na kojima smo sve to, nama nedostupno, degustirali.
Danas, većine tih stvari ima i kod nas. Te neke čokolade koštaju toliko da mislim da bi mi ruka otpala kada bih ih kupila, možda imaju i neki dijament unutra…
Posmatram ovaj moj svet u kojem živim. I čini mi se, možda je to zato što smo osiromašili. Imamo svega, ali se tom svemu izgubio – kvalitet. Kao što smo koječemu negde zaturili smisao. Strah od gladi za svim i godine kada ništa nismo imali, koje su usledile posle tih s jednim parom patika i farmerki, pretvorio nas je u ljude željne svega. Pa gomilamo, gomilamo stalno, kad god možemo nađemo alibi i trpamo.
Jer, vidiš da sve traje kratko. Ko zna kad će opet neka nevolja, a patike se raspadnu? A te patike, one su bile s nama kada smo se gradili, govorile su ko smo i kakvi smo. Tako nam se činilo pa neka tako bude i dalje. Da makar po njima, vide da sve mogu promeniti ali nas ne. Možda se izgubilo nešto na kvalitetu, ali je suština u tom mom svetu, ostala. To je najvažnije.
I da nas podsete ko smo, gde smo bili i gde ne smemo da dopustimo da stignemo. Jer ćemo ih se onda odreći, a s njima i sebe izgubiti.
