Pričamo mi istim, srpskim jezikom. Ali se nešto ne razumemo.
Pa mi eto došlo da malo prevedem neke reči. Jer ih mnogi, mlađi posebno, koriste drugačije nego što se to ranije radilo. Onomad kada su ljudi više i bolje i razumeli i poštovali, i sebe i druge.
Evo ovako.
USKORO – Ako ste izašli pa pitamo kada ćete doći kući, to onda znači isto što i „za par minuta“, odnosno od 2 do 10. Recimo, čekate da vam konobar donese račun ali ne i da ste tek seli u kafić. Čekate autobus, taksi, idete ka parkingu. Tu ste, iza ćoška, a niste tek krenuli da se, pre izlaska iz kuće, istuširate.
Ako je reč o čitanju knjige, studiranju, reč „uskoro“ podrazumeva da vam je ostalo par nepročitanih stranica, par ispita ali nikako cela godina ili da ste tek na pola puta.
Ako je reč o uplati novca, „uskoro“ bi bilo pristojno da znači da ste krenuli sa popunjenom uplatnicom u banku, da ste u redu za plaćanje ili treba još samo na kompjuteru da kliknete na „OK“ i završite plaćanje. „Uskoro“ i šest meseci nisu sinonimi.
EVO SAD ĆU – Tu ne bi trebalo da bude dileme: sad je sad, odmah, ovog trena, možda za par sekundi, ali nikako za par sati, dana, meseci, i, onako kako mnogi te reči tumače: nikad, nego čekam da zaboraviš.
SVI to rade/idu/imaju – Reč „svi“ podrazumeva da u određenoj grupi ljudi, nema ni jedne osobe koja misli ili radi drugačije. To nikako ne znači da od vas 150 pa i više u generaciji, koji idete u istu školu, samo ona nafurana koja je u frendu to nešto ima i ide baš tamo, a ostali ne. Svi ostaju do ujutru ne podrazumeva da od 100 ljudi njih 50 ne ide, 47 ostane do ponoći, dvoje i inače rade šta hoće pa tako i dolaze kad im se svidi, i ti, jedan, koristik reči „svi“ kao argumenta.
Ako svi nešto znaju, hajde, može da se desi da ima onih koji ne znaju, ali svakako podrazumeva da bi i oni morali znati i da im je ta informacija bila dostupna. Recimo, svi znaju da azbuka ima 30 slova. Ali, ako je to informacija pokupljena usput, sa televizije, prelistana na netu ili dobijena od one što uvek sve prva sazna, žena je riznica tračeva, carica, onda je to sve samo ne svi.
NEKO – Simpatična reč za abrove, ogovaranja svih vrsta, pametovanja i širenje dezinformacija, posebno onih koje nekome nanose štetu. Neko može biti osoba čije ime nije bitno. Ali taj neko mora imati ime kada se na primer citira, inače izgleda kao da ti lažeš.
Što mnogi i rade, stavljuju svoje prljave reči u usta nekoga ko ne postoji. Neko može javiti za odličan prašak u supermarketu po povoljnoj ceni, i ostati neko ako je to istina. Ali, ako je puko izmišljanje, dobro je da mu se setite imena. U suprotnom, postajete obična tračara.
A taj neko može vas i skupo koštati ukoliko vam je neko rekao da ona ima ljubavnika, da je on lopov, oni prevaranti. Pa čuju šta pričate, pa traže ime tog nekog, recimo, na sudu. Ili se setite ko je taj neko, ili će vas odrati po džepu.
ZOVEM SUTRA – sutra je ono kad danas padne mrak, pa spavamo, pa svane. I počne „sutra“. Sutra nije „hajde samo da ne pominješ više to“, „lažem, i ne mogu to da uradim, ali moram da glumim da sam važan pa umesto ne mogu kažem sutra“, „kud me podseti na to, hajde da odložim na sutra“.
10 MINUTA – Deset minuta je 600 sekundi, šestina od sata. Postoji merni uređaj za vreme, te ono nije proizvoljna kategorija. Može biti odstupanja, minut manje ili više, ali samo ako umom merimo vreme.
Ali, 10 minuta ne mogu biti 2 sata ako treba izneti smeće, završiti važan posao, dati gladnima hranu, bolesnima lek, učiniti nekome kome je naša pomoć neophodna. A onda, u drugim situacijama, podrazumevati tek minut-dva, rečimo učenja, šetnje, čišćenja, pranja, peglanja, šetnje psa, igranja sa decom.
To kad merimo isti vremenski period dijametralno suprotno a zavisno od situacije može i mnogo da košta. Zato koristimo satove, vekovima unazad, pa što ne bismo i u ovom?
NEŠTO MALO – Malo, to je delić nečeg velikog, jedva primetno, zanemarljivo. Ljudi često mešaju pojmove „malo“ i „mnogo“, uglavnom namerno. Samo nešto malo pomoći u selidbi recimo, znači pridržavati majstorima vrata, eventualno preneti stolicu. Ali, nikako nije iznošenje i prevoz svega nekome ko je tražio samo malu pomoć, dok on sa strane navija za vas i kulira.
Malo napisati je nekoliko rečenica, a ne desetina stranica teksta. Malo neurađenog domaćeg su zadatak ili 2, a ne iz još 4 od 5 predmeta. Malo ispraviti tekst je dodati neku tačku ili zarez, ne napisati sve, ispočetka. I to jednom, nikako svaki put kad imate problem. Malo pomoći su savet ili dva, nikako da neko ceo, višednevni posao, završi umesto tebe, a da ti čak nisi tu nego negde pijuckaš kaficu.
Mislim, može i tako, ali to se onda zove posao i naplaćuje se.
IMA VREMENA – Ovo je još jedan oblik lagodnog postojanja. Posebno kad uspeš da teret obaveza uvališ nekome, a ako ga plaćaš uspeš da ga ubediš da „ima malo“ posla pa se dogovorite da takva bude i novčana nadoknada. Milinica.
Ima vremena ne znači da sutra zoveš i pitaš da li je završeno. Ne. Kad se kaže „ima vremena“ to znači da još ne da nije vreme da se počne sa nečim, nego ne mora još o tome ni da se razmišlja.
Kod nas, u poslovnim relacijama je primetno brkanje reči „ima vremena“ i „sutra“. Imaš vremena to da završiš koristi se u smislu „ja sam faca pa je kao sve opušteno, ali za par sati krećem da te pritiskam da kasniš“. „Ima vremena“ ne znači da jedna strana probija rokove kako hoće a druga mora da nadoknađuje izgubljeno vreme. Kada dođe plaćanje na red, onda će to biti „sutra“ jer sam ja i dalje faca pa ne kažem da ne da ima vremena za plaćanje nego o tome ni ne razmišljam, još. Mada, nije da ne tražim način da bude – nikad…
„Ima vremena“ za učenje nema smisla ako je ispit za par dana, za uplatu ekskurzije ako sutra mora da se odnese novac u školu, za ručak ako ogladniš za desetak minuta. To znači da nema vremena.
SVE JE POD KONTROLOM – nikako ne znači „ćuti, samo mi još ti fališ“ ili „vidim da je panika, ne podsećajte me“, ali ni „ja znam bolje od vas“. Nego da je urađeno sve kako je i kada trebalo, da je sve na svom mestu, problemi rešeni, i da na problem možemo polako da zaboravljamo.
NEĆEŠ VEROVATI – nema smisla koristiti u značenju „govorim ti zato što moram, saznaćeš, inače ne bih“. Koristi se za nešto zaista neočekivano i neplanirano.
NE RAZUMEŠ – može značiti samo da nekome nešto nije lepo objašnjeno i predstavljeno, a nikako onako kako se koristi: nisi prihvatio moj stav, moje mišljenje i složio se sa mnom, moram još da te ubeđujem da sam samo ja u pravu, i samo ja smem da mislim i zaključujem.
Ma, ima toga onoliko.
Sve manje koristimo valjane reči, a nije da ne postoje. Ima ih. Ali, one od nas prave ljude, ranjive, one koji umeju da pogreše, a nekako mislimo da to ne smemo.
Sve više varamo i druge i sebe. Glumatamo da smo ono što nismo. Umesto da se penjemo stepenicama, koristimo glave i kičme ljudi oko nas.
Ne valja. Nikako.
Jer, jednog dana, kada se budemo okrenuli iza sebe, videćemo samo pepeo i prašinu…Nestaće lažni sjaj koji smo posipali rečima. One odu u vazduh, a ono što ostaje je istina. Koja, kad se magla rečenog raziđe, postaje vidljiva. I pravi gorak ukus u ustima. Onaj zbog kojeg više s nekim ne želimo ni reč da razmenimo.
