Nemate pojma koliko ne volim sutra. Časna reč. Ceo mi se stomak pretvori u kamen kad čujem to „sutra“. Jer znam, uglavnom nikada ne dođe.
A ponekad se pretvori u „juče“. E to je onda belaj! Jer si mislio da je i dalje sutra, pa se nije desilo, pa prošao voz.
Kad ćeš da mi vratiš pare? Sutra. Kad ćemo na kafu? Sutra. Kada ćemo da krenemo da radimo? Normalno, sutra.
Zato što danas znači sad, odmah, da krećemo, da se neće „možda jednom ako ipak nikad“ desiti, nego se događa.
To „sutra“ je kobajagi ležerno, opušteno, danas i sad i odmah izazivaju stres i nervozu. Hm. Meni je mnogo gore kad znam da nešto treba da se uradi a odloženo je, svakako mi kljucka u mozak i ne da mira.
Zar nije bolje onda odmah krenuti, da bi se uradilo kako treba i na vreme?
To sutra mi dođe kao ono plaćanje na rate. Samo provlačiš karticu: jogurt na 12 rata, meso na 12 rata, i onaj najveći televizor, i mobilni, naravno onaj skuplji, to kad ne daš pare kao da ti ga je neko poklonio. I sve – na 12 rata. Prinesi karticu, ukucaj 4 cifre i to je to.
Ali, ali. Već posle par meseci namnože se te male rate i naprave pristojno zabrinjavajući iznos. Jedna od telefona, druga od onih cipela, 50 njih od mleka, 50 od supermarketa. Zbir da ti se vrti u glavi. I kuku mene i šta sad i jujuju. Sve zbog onog: platiću sutra.
E tako i u životu. Sutra ćeš učiti, sutra ćeš tražiti posao, čitati, jesti zdravo, šetati, ofarbati kosu, okupati se.
A oni koji ne čekaju to sutra, oni već diplomirali, prvo nešto raduckali pa se pokazali na poslu ili nešto sami smislili. Dobro, ili otišli u beli svet. Tebe zarobili ti kilogrami „na rate“, sad ih je već 12 više, sve se otromboljilo, dahćeš već kad se na prvi sprat popneš peške.
I onaj zgodni s kojim nisi izašla jer ćeš se sutra depilirati i prati kosu, e, eno oženio se onom što nije čekala sutra. On je mislio da te ne zanima, nije znao da si ti fan budućeg vremena.
Mnogi odlažući sve za sutra dočekaju ozbiljne godine a da im u biografiju stanu tek datum i mesto rođenja, osnovna i srednja škola, s kojom realno ne znaju šta bi. I ko je kriv? Pa drugi, normalno, oni živčani što nisu imali strpljenja da ga sačekaju – sutra.
„Sutra ću zvati majstora“ često završi tako što komšiji poplavite stan, zapalite zgradu, napravite još veću štetu. „Sutra ću ići da ih obiđem“ na žalost, često završi tako što te neke stare i bolesne više nikada ne vidimo. Nisu imali sutra.
Sutra kada je zdravlje u pitanju sve češće postaje priča o tome kako je taj neko bio dobar, a sada ne da nema sutra nego nema ni danas, samo juče.
Otkud znam? Iz iskustva, ili sam pogrešne stvari odlagala za sutra, ili bila žrtva pa i svedok stradanja onih koji su skloni odlaganju. S tim što me je uvek, kada bi nekog meni bliskog to sutra udarilo u glavu, prelazila na odmah i sada – na primer: kod lekara, zubara, na vađenje krvi i sve moguće analize.
E sad, znam i da to sutra postoji zato što nas je često strah, od poslednjeg susreta kada neko odlazi u druge dimenzije, od poraza i saznanja da nismo potrebni, poželjni, voljeni. Pa sve odlažemo za sutra, da nada traje što duže i da što više odložimo tešku istinu i definitivni kraj. Doživela.
Živimo prebrzo, nema se vremena za čekanje, svakom se može naći zamena. Ko čeka to nečije sutra rizikuje da i on bude otkačen i zaboravljen.
Ponekad primetim da oni koji štošta odlažu za sutra to rade ne samo zato što to neće biti nikad, nego zato što im je teško, mrzi ih, oni se nadaju da će jednom biti lakše.
A opet, nekako, ti isti su spremni da jednog jutra ustanu i hoće sad i odmah nešto za šta nemaju znanja, veštine, načina. Ali su sigurni da imaju. Nekako to u poslednje vreme najviše primećujem kada su u pitanju knjige. Ustanu ljudi jednog jutra kao pisci, a što im je ta „kuća“ bez temelja, vrata, prozora, zidova ali ima samo krov tj. knjigu, to nema veze.
Ima toga i kada su u pitanju TV i radio voditelji, modni kreatori, šminkeri, treneri, maseri. Oni tako malo više podignu glavu, valjda ih strah da pogledaju dole i vide da je ispod cele te priče ništavilo i da lebde u vazduhu. Gledaće na zemlju sutra. Kad tresnu.
Meni to njihovo ne smeta, samo mu se čudim. Ponekad sebe uhvatim da sam i previše na zemlji. Pa mi krivo. Ne valja ni to. A vala mi ne valja mi ni to što imam veliki otpor prema tom sutra.
Često bih sve i odmah. Kao što ne valja gomilati sve za nekad, tako nije dobro ni raditi sve odmah i u isto vreme. A nije ni moguće. Otkud znam? Ih, to mi je svakodnevna muka.
Ne mogu sada kuvati i peglati. Ili strada ručak, u najboljem slučaju začinjen duplo, ili ona šarena majica sa nekada lepim crtežom, koji je sada na pegli.
U mojim je godinama rizik i komunicirati putem telefona ili interneta sa više ljudi istovremeno. Prstić u žurbi očas posla sklizne i poruka ode na sasvim pogrešnu adresu. Obično onome koji je nikako nije smeo videti.
A tek kada je posao u pitanju! Tu tek nisam normalna, krenem sto stvari u isto vreme, odmah, samo da završim pre roka. I normalno, blokiram se. Ali mi to nekako još uvek uspeva, pa ipak ne stižem u poslednjoj sekundi nego dovoljno ranije.
To sutra stvarno ne volim. Kad mi neko tu reč kaže, osećam se i tužno i poraženo i prevareno. Pa, i uvređeno, zato što mi zvuči kao da me laže. Sutra – dok ne zaboraviš ili shvatiš da od toga nema ništa. Sutra – zato što si toliko nebitna da smo te sasvim zaboravili, eto, da nisi zvala nikada se setili ne bismo. Sutra – zato što si dosadna a najrađe bismo ti rekli da nećemo.
Pusto sutra. Ko zna šta će sutra biti? Ne mogu da dišem sutra, živim sutra, postojim sutra.
Volim sada i danas. Jasnu sliku. Nove šanse. Druga rešenja.
Ne volim planove u glavi i ideje u oblacima. Volim da mogu da ih vidim i čujem i osetim.
A sutra, doći će sto posto. Jednom. Samo, kome će biti važno i – hoće li mene biti da ga dočekam? Neće. Ja ne čekam. Sto posto.
