Kada smo par godina pomislili da je trenutak da kupimo vikendicu, nađemo neki naš raj u prirodi za oporavak od gradskog ludila, plan je bio da tamo odlazimo svakog vikenda.
Skoro svakog, osim ako ne veje, nije sve zaleđeno, ne pljušti previše. I tako, završava naše peto leto kraj Dunava. Krenemo puni planova šta ćemo sve raditi. Uđemo u dvorište, već smo uigrani u raspakivanju stvari. Skuvamo kafu. Sedimo. Zevamo. Gledamo.
Ošamuti nas sasvim vazduh, zvuci i mirisi prirode. Treba nam vreme da se prilagodimo onome što bi trebalo da bude normalno.
I onda nađem sebi zanimaciju. Recimo, da skupljam orahe. Nedeljama to radim, pomalo. Bez žurbe i opterećenja da moram. Jer ne moram, nego želim.
Očistim ih od kore, koru bacim nazad na zemlju. Naučila sam da priroda sama sebe najlepše hrani i obnavlja. Lagane plodove odvajam, maleni za nas sasvim su dobri vevericama. Koje nam, posebno u ovo doba godine, skakuću po dvorištu.
Rekla bih da pune neke svoje ostave i frižidere zalihama hrane. U ponudi su im naši orasi. Ali, negde u blizini se nalazi i drvo lešnika. Znamo po tome što na terasi često zateknemo poneki plod. Izgleda se sirote pretovare pa im usput ispada ono što su prikupile.
Mi to skupljamo za njima i bacamo na zemlju, ispod stabala na dnu dvorišta gde ih viđamo. Želimo da verujemo da će ih videti i odneti tamo gde sklanjaju hranu.
Beka naravno, kao i svaki pas, ne sme da jede orahe. Ali, nije da joj nisu zanimljivi. Gura ih šapićama, okreće, zagleda. Što li ovi moji skupljaju ove loptice? I onda, dok me gleda svojim velikim okicama, ja joj pričam kako ćemo od njih praviti onu tortu koju svi vole, onu sa čokoladom, i kolačiće sa belancetom i šećerom u prahu, i štrudlu.
Pričam joj i skupljam orahe. Ovaj ne, ovaj je baš lep, vidi koliko ih je tamo. Čistim i razmišljam kako mi se, srećom, ne dešava da obojim prste, kao drugi.
Da umem da se izgrebem po dlanovima i izbockam ispod noktiju, stoji. Ali, ne vidim razliku u boji kože! Zapravo, najgore prolazi moja kičma, kako zaboli kada se ispravim, kao robot hodam do stola u drugom delu dvorišta.
I tako, malko ih skupljam pa kad mi dosadi, odmaram. Posle sat-dva vratim se da bih pokupila one koji su u međuvremenu popadali, ili one koje nisam prvi put videla.
Za šta su sve dobri orasi? Ne znam. Znam da su za živce odlični. Tako se opustim dok ih skupljam, najveći problem mi je da neki slučajno ne zgazim. Baš ozbiljan problem!
Imam ja još jedan problem, ali on me i malo nervira. Zato što kao gradsko dete imam reakcije na štošta u prirodi. Razumem kada mi se pojave crveni pečati na koži praćeni svrabom od hemikalija koje koristimo za čišćenje. Ali zašto tako reagujem kada na primer berem višnje ili smokve?
I onda, kao neka budala, stavljam rukavice. Ne uradim li to, za pet minuta ruke mi izgledaju kao da sam uhvatila koprivu. Pri tom, ni jedva travka, ni jedno stablo nisu prskani, sve je krajnje prirodno, bez dodira sa otrovima civilizacije.
Budem zbog toga ljuta na sebe. Kada sam postala tako kilava? Mislim, znam kada je sve krenulo. Krajem proleća 99-te. Plakala bih odjednom zapušenih sinosa svaki put kada bih prošla pored tek pokošene trave.
Od onda do danas imam istu reakciju, ali više ne samo na tek pokošeno nego i na: ambroziju, trave koje raznosi vetar krajem avgusta i tokom septembra pa i oktobra, neke vrste korova.
Šta se desilo devojčici koja je sedela u travi, pentrala se po drveću, jela dženariku i dud direktno sa grana, prvo ispred zgrade, odmah uz ulicu kojom je oduvek tutnjao poveći broj automobila.
Gde je zapelo pa ne mogu da nosim džempere pravljene od vune, makar bila u procentu, od koje se ospem kao da imam boginje. Ne vuna, molim vas, samo pamuk i dosta sintetike. Ne pitajte, nije moda nego moranje.
Ja znate mnogo volim prirodu ali sam malo alergična na nju. Malo se tako ospem, drapam se po koži jedva dišući jer mi se nos i pola glave od prirodnog blokiraju. Strašno…
Ne dam se, provodim vreme u prirodi kao da sam normalna. Onako, kao da sam ceo život provela daleko od urbanog haosa i otrova.
Eto, već petu godinu svake nedelje makar dva dana provodim bez zidova, i kad je vruće i kad je hladno. Gledam kako ono što nismo stvorili i čiji smo deo postoji pored nas. Pa se trudim da postanem deo toga, saživim se s tim jedinim normalnim na planeti, sa prirodom.
Sećam se kako sam se glupo osećala kada sam posadila svoj prvi luk, pa on nikao, pa ga ja – čupala. Naravno da je onaj najbitniji deo ostao u zemlji! E moja ti, džaba tebi ta fakultetska i ostale diplome, lukac bre ne znaš da izvadiš!
Sad sam naučila i to i svašta još. Ponekad pitam seljake kako, ponekad se stidim što ne znam. Fini su to ljudi, ne podmevaju se i ne čude, rado objašnjavaju. Ali mene opet sramota što ne znam. Džaba mi moj dvorac znanja kad je bez temelja.
Učimo polako. Između skupljanja oraha pričamo šta ćemo i gde posaditi sledeće godine. Sad već znamo gde smo u početku grešili. Sedimo i gledamo, pa kad primetimo da nešto nije kako želimo, ustanemo i namestimo.
Sve više pratimo i osluškujemo prirodu oko nas. Zanimljiv je taj njen ciklus koji ljudi misle da mogu da prilagode sebi. Zabuda. Obrnuto je bolje – da sebe prilagodimo prirodi. Ona je pametnija od nas.
Ako smo dobri prema njoj i ako je poštujemo, nagradi nas. Recimo, orasima. I vevericama koje skakuću po dvorištu, tim gipkim lepoticama koje žustro pripremaju poslastice za zimu.
