Ulaz slobodan, besplatni termini, besplatne karte, samo pokažete dokument, dovoljno je da dođete, novčanike ostavite kod kuće.
Ma, sjajno! Ima li boljeg načina da nam se nešto predstavi, da samo probamo, vidimo sviđa li nam se, pa kasnije, neki drugi put, određenu uslugu ili robu i platimo?
Sve je danas skupo. To kad je besplatno, to je fantastično! Da li uvek i svima?
Zavisi iz kod ugla posmatrate, i šta je u pitanju.
Ako vas nešto privlači ali niste sigurni da li vam odgovara, a tom nekom znači da privuče što više ljudi bez plaćanja standardne reklame, onda je to u redu. No, to besplatno, ljudi kažu, obično nije istog kvaliteta kao original.
Čak i ako je kvalitet isti, faliće ono nešto. Probate malu količinu pa vam je super, besplatno, s osmehom na licu. Kad toga nema ali je tu iznos na računu, čarolija prestaje.
Na predavanjima mnogi će samo dotaknuti najvažnije teme, ako su vešti odmah vam ponešto i prodati, staviti na spisak nekih budućih dragih gostiju na mestima na kojima se plaća. I to je odlično samo ukoliko ste toga u startu svesni. Ako očekujete da ćete na tom besplatnom dobiti ono što inače puno košta, u zabludi ste.
Sve je to vrlo korisno, za obe strane. Jedni predstave sebe, svoj rad, proizvod, ako su već uspešni žele da se približe i onima s tanjim novčanicima, lepo je to. Drugima je to prilika da saznaju nešto novo, provedu u krajnjem slučaju korisno neko vreme u nečem novom.
Ja sam uvek za takve stvari. I često sam ili ona koja drugima tako nešto nudi, ili kao korisnik.
I zato, pored dobrih strana, vidim i one loše. Gde zapinje? U našim glavama.
Iz nekih razloga, ljudi su neuporedivo zahvalniji ako nešto plate. To kad je džabe, to je isto kao da ostali treba da budu počastvovati što su oni tu. Pa im kočnice načisto popuste…
U pozorištima, ako se karte dele, guranje, trka i buljuk ružnih reči da bi se što pre ušlo i selo na najbolja mesta. Jedno se čuva i za stvari, mršti kad neko drugi hoće tu da sedne. Dođe tad i sledeći put tek kad je opet besplatno. Šuška. Koristi mobilni. Glasno priča.
Ima i onih koji i inače dolaze, kupuju karte, ali koriste i ovu povoljnost, što da ne? Ponašaju se primetno drugačije. Oni cene to što im se ukazala prilika da uštede.
A znam i za one koji uzimaju besplatne karte za sve redom, i to među prvima, i onda se jednostavno ne pojave. To što su nekom drugom uskratili priliku da uživa nije im bitno. Šta ima veze, pa džabe je?!
Poštujem besplatne programe za decu tokom raspusta. Ali, to što su ove godine, za mnoge programe, umesto da odvoje termine samo za njih, besplatnim uz đačku knjižicu proglasili vreme za koje ostali kupuju karte, to malo nije fer.
Moja drugarica tri nedelje nije ušla u bazen iako je platila mesečnu kartu. A plivanje joj je dragoceno, zdravlja radi. Previše je dece. Nereda. Jednostavno, nema uslova.
Doživela sam slično na klizanju. Sonzor deli besplatne čokoladice i balone, deca omote bacaju po ledu, niko ne kontroliše, niko ne razmišlja koliko je to na ledu opasno. Roditelji im u cipelama iznose sendviče i sokove, po površini se mrvi, prave mesta po život opasna za sve. Nema veze, besplatno je!
Čekaj, a mi što smo platili kartu? Može li za nas malko poštovanje pravila, neki normalni uslovi, makar neko da ih opomene da ne mogu da idu na sve strane, da postoji pravac kretanja? A ne, kad je besplatno onda se svi ponašamo kako hoćemo.
I zaista, problem i jeste u tome što ono što je besplatno, dakle nema cenu, mnogi gledaju kao da uz to što ne moraju da plate ne treba da imaju ikakve granice, poštovanje, da se prema tome ponašaju kao da su ga platili.
Znate li od koga je najbolje kupiti kuću? Ne od onog ko je pravio, nego od naslednika. Oni su je dobili, takoreći besplatno, imaju sasvim drugačiji odnos. E tako je i sa svim ostalim.
Kad se pomučiš, kad moraš da platiš, kad je tvoje, onda se drugačije i ponašaš. Ima za tebe veću vrednost. Nema veze što je to nešto zapravo nečiji poklon tebi, glumac ne igra lošije ako su karte podeljene umesto prodate, ali je u prirodi nekih ljudi da to ne vide tako.
I pored toga, ja sam uvek za besplatne sadržaje. Mada, ponekad mi se učini da ih je u ovom gradu i previše. Znam da su u ova vremena kada je teško odvojiti dinar za pametno korišćenje slobodnog vremena, razvoj i oplemenjivanje sebe dragoceni svi besplatni momenti. Ali, vidim na delu i ono: put do pakla popločan je dobrim namerama.
Prvo, jednom besplatno je isto što i uvek besplatno. Odnosno, sledeći put za novac mnogi neće hteti, čekaće novu priliku bez plaćanja. Ako vam je cilj bolja prodaja, džaba ste krečili.
Drugo, čovek uvek traži više. Ne samo besplatan ulaz, nego i knjigu, neki poklon, iznenađenje, nagradnu igru. Može i hrana, piće, bilo šta, samo da nešto dobije. Na jednoj manifestaciji su se delili sladoledi, bilo je napolju skoro trideset stepeni. Žena je iz reda izgurala decu, kojoj su primarno i bili namenjeni, tražila deset komada i kesu za njih. Gde ćeš bre s tim, otopiće se? Ja to moram da dobijem i tačka! Pa makar bacila, što se verovatno i desilo…
Treće, u velikoj ponudi grabimo sve i ništa za nas nema posebnu vrednost. Ne cenimo ono što nam je dato. Uzimamo poklone koji nam sigurno neće koristiti, ne ostavljajući sebično ništa drugima. Reklamne majice u pogrešnoj veličini koje bi nekome više značile, na primer. Ni sadržaje ne biramo prema sopstvenim interesovanjima nego zato što su besplatni.
Zato sam često za opciju da sve treba da košta. Ne puno, makar deset dinara. I da ide u humanitarne svrhe, tako da se ljudima kaže za šta su dali pare. To mi je nekako lepo. Mislim da bi i u ljudima probudilo neki dobar osećaj. Obaška što bi bilo korisno. I najvažnije: napravilo bi finu selekciju korisnika i postavilo neke granice dokle je pristojno ići.
A to nam svima treba. Granice. Red. Poštovanje nečijeg truda, vremena, poklona. Drugih ljudi, predmeta i prostora.
Pa i nas samih. Jer, zapravo, ništa u životu besplatno nije, sve ima neku cenu. Samo što smo mi prokleto naučeni da se može izraziti jedino u novcu. A mnogo su važnije i dragocenije cene koje se ne mogu platiti sa računa u banci.
