Milion puta sam se zarekla da nikada neću izgovarati rečenice bez smisla koje su meni izgovarali.
Da na pitanje „zašto“ neću odgovoriti: Zato što ja tako kažem. Pa i ono: Videćeš kad porasteš, Ja sam te rodila, Ja sam te stvorila, Vratiće ti se kad budeš imala svoju decu.
Ježim se od toga. Eto, porasli smo pa smo videli, i šta sad?
Ponekad mi se čini da bi bolje bilo da ne dajem detaljna objašnjenja zašto nešto ne može, mora, valja. To kako dete ume da se uhvati za neku reč i zatim je vrti u krug dok ti ne pozli, to niko ne može.
Obaška što se može desiti da, čim krenete lepo da objašnjavate, u ušima umesto vaših reči čuje zujanje, ili u najboljem slučaju bla-bla-bla. To što smo mi bili drugačiji, to je zato što smo morali roditelje da gledamo u oči kada bi nam nešto govorili. Skreni pogled ako smeš, kad te majka opauči jednom, neće ti više pasti na pamet.
Deca danas nemaju nameru da te slušaju pažljivo duže od par sekundi. Nismo je ni mi imali, ali nismo znali da imamo pravo da biramo. Nego stojiš, klimaš glavom, kad pitaju da li razumeš ti povrdiš, ako primete da ti je na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo, moraš da ponoviš šta su ti rekli. I onda ti je bolje da slušaš, jer će ti mudre misli ponavljati sve dok se ne pretvore u noćnu moru.
Ja sam te rodila, ja ima i da te ubijem – rečenica kojom su se generacije upozoravale da više nema šale i da moraš da zaigraš kako oni sviraju. Naravno da niko nije ni pomislio da će roditelj da ga liši života fizički, ali smo znali da će sve što čini život da nam ukinu, pa će da bude još gore.
Majka je gunđala, neprekidno, najviše bez ikakvog povoda. Gunđa i sad kao da sam mamloumni kriminalac. Osim što me time nervirala, ništa drugo postigla nije. Doduše, par puta zamalo da uradim kontra od očekivanog, čisto njoj u inat.
Tata nije gunđao. Nije ni morao. Samo bi me, ćuteći, pogledao, i to je to. Što je to neprijatno! I kako radi!
Ja to sa nemim gledanjem ne umem. I da znam, džaba mi, kad se ućutim jedino misle da mi nije dobro. A kad gunđam osim što svima skoči pritisak, drugog efekta nema.
Zato se držim rečenice: Moje je da ti kažem. U zagradi stoji: Pa kada se nešto desi, da se zna da sam lepo rekla, ali me niko nije slušao, znala sam ja, eto!
Kaže mi muž da sam dosadna kao moja majka kada je jelo u pitanju. Ona jeste, ja nikako, nego on to ne razume, hvata dešavanja u segmentima i nema celinu priče. Čuje kad ih obaveštavam šta ima da se jede i pitam hoće li uskoro sesti za sto, ali ne iz istih razloga iz kojih im to radi baka.
Ja to radim da bih ih obavestila da je ručak gotov, da ima hrane, da se zapljunem da sam uradila svoj zadatak. Ona to čini zato što…ne znam zašto to radi kad ja kuvam, a ne ona!!!
Ah, da! Zato što misli da će time što ih tera da jedu učiniti ne znam šta, gledanjem u tanjir kontrolisati a i naći razlog da ručku nađe manu. Mora, ako to ne uradi, ceo dan je promašen! Minimum zamerka dnevno na moj račun, to je obavezno, a hrana je uvek zgodna za to. Najlakše joj je da tu nađe neki moj minus, jer sam se izveštila da ostale – ne čujem. Dobro, uglavnom ne čujem.
Samo ih ignorišem, onako kako ignorišu mene. Nešto su naučile da rade skoro isto kao ja, ali to ne radimo iz istih razloga: ja zato što imam previše godina, iskustva, samostalnosti a one zato što misle drugačije i smatraju te priče glupostima. Iz mene zrači iskustvo, iz njih u praksi neutemeljeno samopouzdanje.
Pa se desi da zucnem po neki od bisera koje su prosipali naraštajima prilikom pokušaja da ih vaspitaju. Moj omiljeni je: Dok si pod mojim krovom. Odmah iza tog je jedan sličan: Na ova vrata možeš samo jednom da izađeš. Ali, samo kada čujem da je život sa mnom pretežak i kada mi se preti pokušajem osamostaljivanja.
Samo izvoli! Milina jedna kako je to lako i jednostavno! Mrtva trka šta je lepše u životu van roditeljskog doma i bez finansijske i svake druge materijalne i radne podrške. Baš da vidim i to.
No, ne komentarišem. Mnogo. Samo pitam kako to zamišlja, onako usput se interesujem. Postavim par slučajnih pitanja tipa: a čime ćeš to da platiš, znaš li koliko su računi, i tako to. Ništa više. Pametnom dovoljno.
Nama to niko nije trebalo da govori. U duhu čuvenog roditeljskog alibija „drugo je to vreme bilo“, za moju generaciju zaista i jeste. Mi smo morali brzo da odrastemo, osamostalimo se, borimo za sebe. Rat je čudo, prevaspita čoveka skoro preko noći.
A takvo sazrevanje nikome ne treba. Ni opomene tipa: Videćeš ti kad mene ne bude, Pitaću te kad dođeš u moje godine (majka, kako bih volela da ih doživim!), Biće ti žao jednog dana.
Eto, svašta smo slušali, i šta se desilo? Plašili smo se. Lagali. Išli linijom manjeg otpora. I? Ko i šta nas je promenilo?
Vreme. Okolnosti. Realnost.
A fraze? Ne. Ni jedna.
Samo su nas udaljile jedne od drugih. I motivisale da se zareknemo da ih nikada nećemo izgovarati. Čemu kada smo shvatili da nemaju baš nikakav smisao?
