Čekaju da se nasmeješ. Naučiš da sediš. Da prohodaš.
Samo da izrastu zubi. Samo da nauči da spava celu noć.
Posle ti jedva čekaš. Da kreneš u školu. Da počne raspust. Dođe leto. Padne sneg. Da slaviš rođendan. Izađeš napolje bez roditelja. Završiš školu.
Kad će to punoletstvo! Samo da se zaposlim i osamostalim. Samo da…
*
I sad, čestitaju ti rođendan, a ti se kiselo smeškaš. Odmahuješ glavom u neverici – zar već punim toliko godina! Kad pre prođe? Na trenutak uzdrhtiš od sećanja da ti se nekada činilo kako su ljudi i tim godinama starci, i da je bilo čudno kako još uvek hodaju, a smešno što misle da su u najboljim godinama.
Pa se naježiš kad shvatiš da su godine proletele pune čekanja i odlaganja za sutra, koje je nekako postalo juče a da danas nije ni bilo. Šta bi?
Odlaganje života. Verovanje da smo besmrtni. Da imamo vremena onoliko koliko želimo.
I da će sve sutra biti bolje, lepše, savršeno, ono pravo. Doći će neko i uraditi umesto nas. Ili će se desiti čarolija i sve što nije na lepšoj strani života jednostavno nestati. Pojaviće se neko rešenje, zašto bismo ga mi tražili sada.
A to brdo „sutra“ raste i počinje pod teretom da se obrušava.
Kupujemo na kredite i rate. Odlažemo sve neprijatno, obaveze najviše. Žmurimo snažno rukama zatvarajući uši da do nas ne dopre istina.
I onda dođe taj jedan, strašan, težak dan kada shvatimo da su sve mogućnosti iza nas. Sva vrata zaključana.
I šta sad?
Šta kad lekar duboko i zvučno udahne i ćuti? Kad stigne zloslutno pismo, ono poslednje koje najavljuje sankcije? Kad utihnu sve boje i svetlo se gasi dok toneš?
Ne znam. Ne čekam sutra. Moj život je skoro uvek odmah i sad. Ne pomeram za nekad jer ne znam šta me tamo već čeka.
Osim ako zaista ne postoji nešto važnije i životnije. Ako stvarno nije hitno a moje sada čine sve lepote postojanja. Ili ako nije dovoljno zrelo i definisano već mu je potrebno da još malo raste, treba još vremena da postane potpuno i jasno.
Otac me učio da se prostirem prema guberu, a kada je otišao shvatila sam da je ono što nosimo sa sobom tako malo, a da sve ostalo ostaje drugima, kao uspomena, rešenje životnih pitanja ili niz nerešenih problema.
Ono najvrednije oku nije vidljivo i nalazi se u dušama i mislima drugih ljudi.
Njega posmatrajući nekad, ali i danas kada vraćam film u te dane, shvatam kako je živeo sa mirom i spokojem u sebi, koliko je postojao u svakoj sekundi i bio svoj, bez obzira na sve.
Uvek postoji pomisao da možeš više, bolje, još. Ali, dobro je kada pogledaš gde si bio, šta si i kako radio, znaš da je i tako dobro.
Moj otac je umeo da ćuti, ali je uglavnom po bilo koju cenu govorio šta misli. Mnogi to ne rade. Nego gutaju svoje neizgovorene misli i one im se kao oštro i teško kamenje gomilaju u telu, razarajući ga iznutra.
Šta bi? Tako miran, ćutljiv čovek, nikada se nije žalio.
Baš tako. Da je makar jednom tresnuo rukom u sto, zaurlao i rekao „a sada malo ja“, sve bi bilo drugačije.
Imaš problem? Dobro. Da ne gubimo vreme na njega, kakva su rešenja? Hajde da ih nađemo na vreme, dok ih još ima više, jer kada ostane samo jedno, ono se nekako brže potroši i nestane. I ostane samo nepregledni zid ispred nas.
Moj tata je umeo da bude i beskrajno iskren, ali je imao dar da istinu uvije u finu oblandu. Ja to ni ne pokušavam. Mislim da je bolje stvari nazvati pravim imenom, nego lagati i druge i sebe.
Da, treba bojiti svaki dan, sanjariti, želeti, maštati. Ali je najbolje to raditi čvrsto stojeći na zemlji, svestan kako zaista jeste.
Pa prihvatiti i ono ne baš prijatno, neizbežno, surovo. Ne odlagati susret s tim, nego se odmah uvatiti u koštac. Ne naricati nad onim što je moglo i trebalo da bude, već tražiti rešenje, ma kakvo.
Jer je život jedan i neponovljiv. Tako brzo postane kasno ako čekamo neko tamo sutra, odlažemo sve što ne možemo da rešimo po svome a neizbežno je.
Zato što opomene ponekad ne vidimo ili ih zanemarujemo a ona koja bi mogla da nas probudi izostane.
I onda tog sutra više nema…
