Došla neka vremena kad je svašta nenormalno postalo normalno, i obrnuto.
Trepćemo zbunjeni. Da li je stvarno tako ili nam se samo čini? Da nas nisu možda stigle godine, pregazilo vreme, okamenili stavovi? Da nismo, možda, omatorili?
I da jesmo mi, ali šta je sa mlađima? Za starije ni ne pitam, od njih se nekako ne očekuje da kapiraju najbolje sve šta se dešava. „U moje vreme“ je njihov moto.
Čujem glasiće koji izgovaraju onu reč na slovo „p“, da, uzdišem jer nema apsolutno nikakve veze s njom. Nego s nama, ljudima. I tim što smo negde usput na ovom putovanju sebe zagubili. A mislimo da nismo.
Ne smeš ništa da kažeš, nikog slučajno da pogledaš a da se ne brecne. Kad si srećan, zašto si srećan, odakle ti pravo, ti nešto muljaš sto posto. Zašto bi iko danas mogao biti srećan? Ako si tužan, beže od tebe kao od kuge, možda im zatražiš pomoć, da se oni sklone na vreme.
O čemu god da se priča uvek se završi dve i tri decenije unazad. Lamentiramo za prošlim vremenima u svakoj prilici, ali ništa ne činimo da makar jednu iskru iz tih godina probudimo.
Zapatila se kod nas neka potreba da sve što možemo čekamo, da budemo deo gužve, nekih redova, borbe ko će pre. Ne znam ima li to veze s onim pre skoro celog veka ili s kraja prošlog, ali mi jednostavno moramo da stanemo u kolonu ljudi i čekamo.
Čekaju i u drugim zemljama, ali kod nas je to nekako drugačije, s više ludila, i onda kada nema potrebe jer ima drugih načina, ne, mi i dalje volimo redove.
I mračne priče s nepoznatima koji čekaju isto kao i mi. Još ako se posvađamo, pa padnu i batine, milina! Da, znam, makljaju se i u drugim zemljama, ali njihova glupost me ne boli, nisu moji.
Nisam ja pametnica, jok. Imam ja neke svoje klikove. Uskoro slavim 30 godina kako ne umem da kupim šećer, ulje, brašno, krompir osim u višemesečnim zapreminama. Neće ruka da uzme samo litar ulja pa to ti je!
Jer, bilo je godina praznih frižidera. I rafova. I novčanika. A bez ikoga na selu da pošalje makar kilo brašna. I bez svetla na kraju tunela.
Ne želim da se sećam godina bez zamrzivača i onih kada je bio pun „samo“ do pola. Dobijam tikove kad vidim da ima nepopunjenog prostora. Hrane za bar pola godine u svakom trenutku, jer onaj ludak s iskustvom u glavi žvanjka „ko zna šta nas čeka“.
Dobro pa sam bar svesna da postoji. Zveknem mu šamar kad zajuni u neki red, nema razloga da išta čekam sa desetinama nervoznih i nestrpljivih, kada će toga biti i popodne, i sutra, i možda mi to nešto i ne treba.
Naučila sam da se ne nerviram zbog bilo koje gužve toliko da ih primećujem sasvim mirno i ravnodušno. Odlučila sam da ne radim stvari samo zato što se to od mene očekuje ili rade „svi“.
Prednovogodišnja histerija me ne dotiče, jednako kao i slavlje na silu i ždranje cele noći samo zato što menjamo cifre u godini na kalendaru. Mogu ja da se radujem i slavim i u podne, možda i lepše nego kad je to red. Neću ustati prvog dana naredne godine ni lepša ni pametnija i ispunjenija.
I ne kažem da sam u pravu, to je samo moj ćošak iz kojeg gledam na svet. Možda jesam čvrknuta, ali svi smo, neko manje, neko više. Naši životi su, na žalost, previše bili uzbudljivi i ne našom voljom. Niko izbegao nije makar ogrebotinu, a bogami, neki su dobro ulubljeni.
To su oni što u sve sumnjaju, sve mrze, svima nađu manu, svuda vide zaveru, sve im je strašno i teško, a opet, spremni su bahato da dođu do onoga što misle da im pripada, rade šta im je po volji bez zanimanja da li time povređuju druge.
Neki su se, opet, toliko zatvorili u sebe da deluju okamenjeno. Dopuštaju da im se skače po glavi, nepomično trpe i jadikuju da je život težak, nemaju ideje šta bi mogli, a i kada je imaju prstom ne mrdnu da bi to i uradili. Pre će skupljati mrvice nego ispraviti leđa. Kao da ne znaju da to mogu i imaju pravo na to.
A tu su i oni treći, njima je sve u redu, potaman, ne osvrću se, lako zaboravljaju, bar se tako čini. A tu smo i mi što u sebi imamo sve tri ličnosti pa manijakalno skačemo iz jednog u drugi karakter. I najbrojniji smo.
Iz godina makar i lažnog imanja, godina kada nismo ni sumnjali da ćemo uvek živeti u miru i sa svim mogućim pravima, bezbedni, s realnim osnovama da se nadamo i verujemo, nas su dešavanja bacila u ponor. I taj let je trajao nekima ceo život, drugima bar pola života.
Kako onda verovati da nema oštećenih, makar malo? Nekom je pucano u glavu, nekom iznad nje, neko je morao da ode, drugi je imao poriv da tog nekog otera. Neko je naučio da mrzi, neki to ne umemo. Ko je čvrknut, oni ili mi? I jedni i drugi čini mi se.
Natežemo konopac koji je već iskidan po svim pitanjima i ne vidimo da nismo normalni. Neki odlaze, neki ostaju, jedni se bore, drugi odustaju, ima onih koji prave razne rezove i štrče, ali i ljudi koji biraju da se utope u većinu.
E sad, ko većinu čini, i da li je ono što tako izgleda zaista brojnije ili se tako čini zbog buke koju pravi, to je pitanje. I šta je uopšte bolje?
Najbolje bi bilo da nam životi nisu okrenuti naglavačke, ali to se promeniti ne može. Druga opcija bi bila da se ponovo rodimo nekad kad bude normalnije. Ali, ni to ne može.
Ostaje opcija da smo svi roba sa greškom, nekom se to primeti više, nekom manje, celih nema. Zato što je, ako nisi imao makar jednu emociju, to u startu greška. Ne prema drugima, nego prema sebi.
A opet, ako previše osećanja damo, i dalje smo na istom, daleko od sebe samog u ravnoteži. Zato je većina na klackalici, od baš me briga do neuroza, stresova, strahova, briga.
Koje su se majstorski zapatile u svakom od nas, na nekom vidno, na drugom skriveno, ali tu su. Pa, temeljno su gajene toliko dugo!
I na te naše oštećenosti, nas je izlupalo i ono što kvrca ljude širom sveta, od tehnologije koja je odjurila daleko ispred naših mozgova pa mi sad kao trčimo mahnito da „uhvatimo korak“. I u tom trku skidamo sa sebe sve terete, odnosno ono na šta smo ranije trošili vreme. Nemam vremena za rekreaciju. Druženja. Ne mogu, gužva u saobraćaju. Knjiga? Ma jok, predebela.
Ja da se znojim iznad šporeta sad, dva, pa ja nema kad! Ne, ne putujem, to je samo za one sa dubljim džepom. Nije to za mene, prošlo je moje. Imam porodicu, stvarno ne mogu.
Izgovora na pretek, sve gluplji od glupljeg. Lažemo sebe i druge, praštamo i sebi i drugima jer znamo, kvrcnuti smo, treba nam lečiti duše. I onda se lečimo još dubljim upadanjem u bolesna stanja, manje tela, više glave, duše i srca.
To si ti čvrknuta, ja nisam. Eto, ja prihvatam da jesam. Svesno u kući imam ne rezervu svega nego i rezervu rezerve. Jedva sam pobedila neke strahove potpaljene dešavanjima oko mene i ubijanjem svake nade i vere da ćemo živeti opet normalno.
Svakog dana u zid oko mog univerzuma stavljam po koju ciglu, nešto je postao nizak. Tek ponekad ima potrebu da zaurlam na one s druge strane da me zabole ko se kako i da li se krsti, ko je šta rekao ili mislio, gde je bio i šta radi, da me ne zanimaju naklapanja, prognoze onih koji su postali eksperti za sve preko noći. I da, da mogu da misle šta im volja, ja guram po svom.
I sada osećam, ponekad nije trebalo da odustajem već ostanem i borim se, ali ne bih plakala za prolivenim mlekom. Treba mi snage da odbranim svoj mir i radost postojanja, da sprečim sebe da ne ujedam nevaspitane i bezobrazne, sebične i ostale „ja i niko više“ koji su nekako isplivali i sad umesto da uživaju u tome pokušavaju da potope ostale.
Luda? Moguće. Ćuti, mogla sam i gore proći. Bar znam da sam čvrknuta, kada je počelo i trenutak kada je prelilo. I umem ponekad s tim da izađem na kraj. Lagano. I naravno, po mome.
