Bio jednom jedan rat. Ne ovaj naš, onaj globalni pre njega, ali jednako lud. Posebno na ovim prostorima. Kad se glavom plaćalo i ono što s ratom nije imalo veze.
I svašta se posle rata gura pod tepih. A guralo se i pod zemlju, i iz zemlje, odnosno otadžbine.
Jer su neki bili za ove a drugi za one. Bilo i trećih, neopredeljenih, i kao i uvek i četvrtih, onih koji bi po potrebi menjali strane, sećanja, mišljenja.
Bila jednom jedna velika familija. Bogata muškom decom. Opredeljenom za kralja i otadžbinu, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg udaha.
E sad, u onom jednako strašnom globalnom ratu pre ovog, oni za godine neustrašivosti i ratovanja dobiše razna priznanja. Nekima ih je kralj i lično uručio.
Da, u toj porodici u genima je bio kod ratnika. A kada bi došle godine mira, oni su vodili neke svoje male bitke, da što bolje podignu porodicu, grade imanja. Borili su se sa snom ne bi li što više sati proveli u radu, da se ima šta pojesti i čime gosti počastiti, da ima razloga da stari otac i majka podignute glave prođu čaršijom.
Zapelo je sredinom tog sledećeg rata. Među prvima krenuše u odbranu ognjišta. Jašta nego na strani kralja. Nisu ni umeli ni hteli da menjaju strane kada je druga struja ojačala. Ni da odustanu, čak i kad je bilo jasno da dolaze neka druga vremena.
S njima i neki novi ljudi. Zapravo, isti oni s kojima su nekada delili đačke klupe i komšiluk, ali sada neprepoznatljivi. Postali su stranci jedni drugima, neprijatelji veći od onih koji su to zapravo i bili od prvog dana rata.
Kada je jedan od braće, onaj sa najvišim činom i najzvučnijim imenom u familiji, nestao jednog majskog dana, i krenule da stižu priče ko mu je i kako okončao život, tako se kod pojedinih pripadnika pobedničke strane probudila potreba da ceo njegov rod satre.
Svega je tu bilo, duga je to i teška priča o patnjama, višegodišnjim maltretiranjima, hapšenjima, progonima, zabranama odraslima na rad, deci na školovanje.
Pobednici biraju načine da slave, gubitnici traže načine da se spasu.
*
I tako staroj majci dom poče da se prazni. Dok je plakala za sinom kom nije znala gde sveću da zapali, drugi jedne noći spakova par sitnica u zamotuljak i ode u nepoznatom pravcu. Sve u strahu da ne prođe kao brat.
Srećom, još za života majka ga je videla par puta. Naselio se u Vojvodinu, a vredan kakav je bio, brzo je stekao imanje, sazidao kuću, bio poštovan i cenjen. Iako ga niko nije pitao za ratne godine, političko opredeljenje pa ni za brata koji im je tamo bio nepoznat, za svaki slučaj svu imovinu je pisao na ime svoje supruge.
Strah se uvukao u kosti ratnika. Posle dva rata i iskustva kada su završeni, želeo je da živi u miru, misleći da je to način da ga sebi obezbedi.
Par dana po njegovom odlasku, i treći sin par se spakova i ode što dalje od doma. Njega mati na žalost nikada videla nije. Nikada više nogom kročio nije u rodnu varoš.
Dugo posle rata mnogi su nestajali, svašta se dešavalo, narod je ispredao priče, ni danas se ne zna koja je istinita. Ali, kada su napokon došla bar naizgled mirnija vremena, kako dugo nisu čuli ni glasa o njemu, počeše da pale sveću i za njega. Krišom, u malenoj crkvi u koju su kao porodica dolazili.
Međutim, on nekako po odlasku iz svog kraja uspe da stigne do Pariza. Tamo nije bilo važno gde si bio tokom rata. Čim si iz Jugoslavije, ne možeš biti loš. A i prošlo je previše godina da bi se time bavili.
Odakle mu pasoš, jer ga zbog ratnika iz porodice nije mogao dobiti, niko nije znao. Možda ga nije ni imao, šta je to za jednog kraljevog vojnika prolaziti kojekuda neopaženo.
I on je bio vredan, sto čuda je znao, pa mu nije bio problem da mirno i lagodno živi. Izgleda se nije ženio, verovatno nema ni naslednike. Ali je sigurno bio dugog veka.
Tokom života komunicirao je samo sa jednom bratom – onim odbeglim u Vojvodinu. Kako su se našli, niko nije saznao. Tek, slali su pisma i dopisnice jedan drugom, par puta se i videli, i do kraja držali dogovora da o tome niko ništa ne sazna.
Ni majka.
Da nekome od radosti ne prozbori. Da neko iz osvete ne krene da ga traži. Ili njoj od besa što je živ nekako ne naudi.
Ne bi joj čudno što joj sin iz severnih krajeva domovine stiže ruku hrapavih od rada na zemlji ali sa očigledno skupim gospodskim šeširom na glavi. I onaj prvi koji je stradao voleo je šešire. I odela je voleo, i gospodske cipele, pa je pomislila da želi da sliči pokojnom bratu. Dvojica ostalih kraj nje nosili su drugačije šešire, a i njih retko, jer se pojam gospodina u tim krajevima izmenio.
Te godine kada je i ona napustila ovaj svet, ljudi su već počeli da žive opuštenije, s manje strahova i presija. Davno beše taj rat. I heroji sa strane pobednika odoše u večna prostranstva, pa je bilo sve manje onih spremnih da druge progone.
I tada, dođe sin iz Vojvodine u svoj rodni kraj, i sede sa familijom, i kao i uvek krenuše priče.
I okrenu svoj gospodski šešir, pokaza svilenu etiketu na kojoj su blistala vezena slova i reči na francuskom. I reče da mu je to poklonio njihov brat, onaj koga su davno oplakali. Kao što je i on rodnu grudu na koju više nikad neće kročiti.
Što ne dođe majku da vidi. Eh…što? Ko će ga znati. Što njoj ne napisa makar jednom koju reč, tek da joj dušu umiri? Nije znao šta bi im rekao. Na ista pitanja ni on od brata nikada nije dobio odgovor.
*
Jednog majskog dana, neobično toplog, ispred jedne od crkava u gradu na obalama Sene, stajao je starac u beloj košulji i odelu šivenom po poslednjoj modi: diskretne linije za nijansu tamnije, široke nogavice, zapeglane. Šešir na glavi slagao mu se odlično sa odećom. Uvek je vodio računa da ni jedan detalj ne odskače od onog ostalog što je imao na sebi.
Upravo je upalio tri sveće, po jednu za oca, majku i brata voljenog. Uredno složenom pamučnom kariranom maramicom obrisa oči. Neke suze umeju mnogo da peku. Zagleda se u vedro nebo. I odjednom vrati u crkvu.
Zapali još jednu sveću. Za svoju dušu. I zajeca.
Dok je izlazio osećao je kako mu treperi svaki mišić na telu. Tada ugleda staricu koja je, obraza crvenih od sunca i vrućine, stajala i prosila. Priđe joj bez reči. Skinu šešir s glave, pokloni se pred njom i stavi joj ga na glavu.
Dok je odlazio nemo ga je u čuđenju posmatrala.
„Živ sam, majko, živ, da znaš. Jednom će sve doći na svoje. I naša se duše ponovo sresti.“
*
I bi vrlo brzo baš tako. Za njim ode i brat s kojim se dopisivao.
Dođeše neka nova vremena. Novi rat. Nove generacije. Ali, geni su čudo.
I ponovi se priča: odoše braća već prvog dana. Da brane domovinu, svoj narod, da brane ime koje nose.
I sećanje na očeve i đedove. Da tamo negde, gore, mogu podignunte glave ponosni šetati.
Napomena: Bazirano da istinitim događajima, ali kako je priča dugo bila nepoznata ili skrivana a vreme učinilo da je ljudi pamte i pričaju svako na svoj način, ono što ne znam sam zamislila.
