Taj strašni stres. Ne onaj koji se rađa kada su pitanju divni trenuci i dešavanja, već onaj praćen nervozom, tugom, besom, osećajem manje vrednosti, porazima i raznim nevoljama.
Ja kada bih znala neki recept da se u sekundi oslobodim svih i svega što mi prevrću želudac, ja bih ga, časna reč, otkrila svima.
Dobro, ne baš – svima. Ne bih ga podelila sa onima zbog kojih svi vapimo za čarobnim i trajnim rešenjem.
Nekada sam imala manir da zagrlim kutiju čokoladnog keksa ili bilo kog slatkiša sa čokoladom, i ne puštam sve dok i poslednjih trag ne oližem s prsta. Pomagalo je u trenucima premora, bezvoljnosti, tuge, stresa.
Već dugo to ne radim. Jednostavno, slatko mi više nije prva pomoć. Nisam sebe naterala na to, jednostavno, desilo se da sam jednog jutra ustala drugačija.
Danas znam neke recepte koji su brzi i efikasni, staju u sat, dan, ne ostavljaju tragove. I nema jednog načina za svakog od nas, jer, nismo svi isti. Ali kad su nam rešenja na dohvat ruke, pravimo iste ili vrlo slične greške i ne prihvatamo rešenja misleći da nisu efikasna.
I onda sve nervoze, sve što bismo rekli i uradili a smatramo neprikladnim, sabijamo u sebe. Ne psuj. Ne vređaj. Ne viči. Budi pristojan. Ne čini zlo nikome. Ne pakosti.
I naravno – ne plači. Mnogi kada bi se onako pošteno isplakali toliko bi time sebi pomogli. Neki ne umeju, neki ne mogu, ima onih koji suze ostavljaju za kasnije, poneko ih se stidi i smatra ih slabošću.
Ja im nisam sklona. Nekako. Nerviraju me iako znam da čiste dušu i izbacuju iz nje sav otrov, tugu, nemoć. više sam za neke konkretnije metode.
A i to – samo u mislima. Ono divljački da bih nekom nalušala šamare, počupala svu kosu s glave i tome slično, stvara mi jezu u celom telu. Pa nismo divljaci!
Zato neki, da ne bi nekog polomili u stvarnosti, idu i udaraju u one bokserske džakove. Rekreativno. Ne znam da li im je stvarno lakše ili to samo kažu. nisam probala.
Ali imam utisak da bi im pomoglo i šetanje, trčanje, pranje prozora, ribanje. Bilo šta što podiže puls a snižava pritisak, u glavi naročito. I sad će neko reći: čuj, ja da trčim, u ovim godinama! Pa ne moraš istrčati maraton, probaj bar da brže hodaš, za početak.
Meni pomaže sve što me fizički angažuje istovremeno mi odvlačeći misli na drugu stranu. Bicikl. Klizanje. Pravljenje goblena. Šivenje. Kuvanje i sve u kuhinji. Kako kad.
I pre svega – hodanje. Kilometrima. Umerenim tempom. Zato za odmor i biramo mesta gde je moguće šetati satima.
Koliko odlazak na pijacu pomaže! Prolaziš između tezgi, pričaš s ljudima, ako ti je to mrsko onda ćuteći samo posmatraš kako je život razigran u tom neobično običnom šarenilu i jednostavnosti.
Izaći bilo gde, otvoriti se. Nema goreg nego kakda se čovek u stanjima nervoze i tuge, bilo koje teskobe, zaključa u sebe i tako svim otrovima da dozvolu da se šire umesto da ih istera napolje.
Izmestiti se, makar na silu, na pola sata ako se nema više vremena. Moj je izbor uvek priroda, svakog vikenda osim ako ne veje i nije minus, i bez obzira na količinu stresova, čak i kada je sve po mojoj meri. Dobro je i moguće napraviti zalihe dobre energije. Kada ih imaš, samo duneš u stres i on se ili smanji ili nestane.
Znam ja da je to lako za reći a teško uraditi. Ne može to svako i ne tek tako, odjednom. Dug je put do otresenja stresa kraćim i lepšim putem. Mora svako prvo da veruje u sebe i u to da je moguće, zatim da odluči, pa da nađe načina da sebe razvija, uspostavlja novi sistem vrednosti i uverenja u sebi. Mora mnogo da vežba i bodri sebe, pada i ustaje, pokušava svašta i osluškuje šta mu prija i pomaže.
I onda, naizled odjednom, ugleda svetlost posle zaslepljućeg mraka…
Zbog toga bih rekla – dobro je da pričamo o tome. Ne da kukamo i jaučemo, nego razmenjujemo iskustva. Da skinemo te lažne dvadesetčetvoročasovne osmehe od kojih nam se koče vilice i priznamo pre svega sebi da je cvetića i leptirića realno neuporedivo manje nego što prikazujemo.
Samo tako učinićemo da ih vremenom zaista i bude više, postaće stvarnost a ne plod naše mašte.
Ima načina da ubijemo stres u nama koji su kratkoročni, kada se podvuče crta, oni nam više štete nego što od njih imamo koristi. Recimo alkohol u količini koja nam menja svest. Prežderavanje koje nas na trenutak podigne a onda povuče još dublje u bezizlaznost. Rasprave koje nigde ne vode.
Ali i žmurenje pred problemima. Neka. Kasnije ću. Samo mi se učinilo. Takva mi je sudbina. Ne može drugačije. Nije to za mene.
A stomak treperi i viče: hej, probudi se, ovo je alarm!
A mi ga ili ne čujemo ili – ignorišemo.
Otresti stres – može se. E sad, da li na kratko ili trajno, mislim da to zavisi od broja stresova, njihove veličine i značaja za nas koje realno ima, sa posledicama, ili onog koji mu mi dajemo, u skladu sa našim osećanjima i uverenjima.
Ali makar pokušati, to mnogo znači. Jer u tim nastojanjima da se oslobodimo negativnosti često nam se vid razbistri, misli osveže, nabuja dobra, pozitivna energija. Pročistimo se i bude nam lakše.
Nije to malo! To je, ako ništa drugo, dobar početak.
I zato, ustani, kreni bilo gde. U kuhinju. Napolje. Ako te mrzi, slušaj neku muziku, isplači se, piši, o da, piši i craj koliko želiš.
Samo otvori oči i nemoj da dozvoliš da samo postojiš, zaustavljen u vremenu i prostoru.
Znam, prvi je korak strašan, kao da si vezan za stene, težak i naizgled bezrazložan. Ali što dalje ideš, sve je lakše.
I onda, naizgled iznenada, ugledaš sunce i vedro nebo i raskoš boja i shvatiš da si našao svoj način da otreseš sve nervoze i strahove i stresove.
Kreni. Sad. Ovo je pravi trenutak.
