Jedna od čuvenih i često ponavljanih rečenica koju smo slušali od prvih svesnih dana: budi dobra, budi dobar. Ponekad uz još par reči šta se očekuje od nas, i vrlo retko i zašto.
Tako su generacije odrastale u uverenju da ako si dobar onda će te više voleti, neće se ljutiti, hvaliće se tobom među komšijama. Bez obzira kako se ti osećaš s tolikom dobrotom u postupcima.
Retkima bi se prelila čaša pa bi počeli da se ponašaju dijametralno suprotno. Postajali bi loši momci i devojke. Oni zbog kojih se vrti glavom, cokće i uzdiše.
I tako gledamo današnje klince i razgovaramo kako nismo ni znali da možemo da kažemo ne, neću, ne mogu. Ovima kao da je to bila prva reč koja je vremenom postala i najvažnija. I koja kod novih roditelja često izaziva lavinu stida i izvinjenja svom čedu jer su narušili njegovu slobodu.
Mog oca je, kada sad razmišljam, izgleda tokom života jako nerviralo upravo to „budi dobar“. Bio je takav i previše. Nije bio u cvetu mladosti kada sam se rodila, i već dovoljno svestan da je ipak važnije osećati se dobro nego taj osećaj stvarati drugima i po njihovom ukusu, često me oslobađao te obaveze.
Na žalost, ne dovoljno. Nisam morala da sedim mirno i slušam meni dosadne priče odraslih, mogla sam da ustanem od stola i igram se, jurim i biram sitne životne radosti, recimo celu čokoladu posle ručka.
Ali me tog da budem dobra nije spasao u dovoljnoj meri.
Život je balansiranje između raznih odluka i mogućnosti. Držati ravnotežu meni se čini je biti dobar dokle god se čovek sam zbog toga dobro i oseća.
Kod nekih se silna dobrota nakupila i pretvorila u bes i nezadovoljstvo. Dok je on bio dobar drugi koji to nisu bili u toj meri ili nimalo živeli su punim plućima i sada su toliko ispred njega da ga ni ne primećuju. Inače bi mu možda i pomogli, ali nevidljiv je.
I kad neko takav pukne pa napravi neko zlo svi se čude i pričaju kako je bio baš miran, tiš, povučen, skroman, ljubazan, baš dobar. Svima. Osim izgleda sebi.
Budi dobar, nemoj da plačeš. Budi dobra, isključi muziku. Budi dobar, daj svoju igračku. Budi dobar, ne trči da se ne isprljaš. A zašto to retko zna. Nikako da čuje da mami treba malo tišine jer je boli glava na primer, ali kad je bol prođe, ona će reći ćerki da ponovo uživa u omiljenim pesmama.
Da sam neke stvari znala u mnogim stvarima ne bih bila dobra. Trošiti energiju i vreme na one koji te zbog dobrote smatraju budalom, i one koji traže sve više i više, sve dok ne pukneš bez grama snage, a onda te proglase najgorim, nema smisla.
To se zove zakasnela pamet. Ili laž kao uteha. Da nije tako i sada bih za druge stvari bila da ne budem dobra jer sam sebe stavila u prvi plan. Ovako, što radim drugačije tek kada kap prelije čašu a krećem iz ugla naučenog, nije promena nego hod utabanim stazama.
Biti dobar je baš lepo. Širom sveta generacijama unazad mnogi roditelji se nisu libili da ono „ako ne budeš dobar nećemo te voleti“ i verbalizuju. Još je više onih koji to nisu izgovarali ali u svakom trenu jasno pokazivali.
Tek poslednjih par decenija o ovome stručnjaci glasnije pričaju i više pišu. Pokušavaju da trgnu ljude, da ih probude i motivišu na promene. Put do pakla popločan je dobrim namerama. Dobro, ne mora uvek biti baš pakao ali jeste osećaj da ne živimo kako želimo, ne osećamo se prijatno u sopstvenoj koži, doživljavo sebe kao promašaj, bezvredno i nesposobno biće, neki i u tolikoj meri da ih obuzmu razne pa i kobne bolesti.
Sa željom da stanemo na nego i pokrenemo se, uvek se osvrću upravo na te naše prve godine kada su nas, često i uslovljavanjem, gurkali u kalupe očekivanja, poželjnog ponašanja, udovoljavanja željama i potrebama drugih. Kada smo učili da budemo dobri.
Kada odrastemo ta dobrota na sve strane u svakoj našoj ćeliji krene da grebucka, žulja, pravi rane. I tada krenemo u potragu za rešenjem.
I posle nekog vremena odjednom ono se pojavi – nije važno koliko smo dobri nego koliko je dobro ono što mi osećamo, živimo, nasa suština.
Ali, kako nam se brzo pojavi neuporedivo je teže i ostvariti ga.
