Tišina. Beskrajna. Ona koja dobuje u glavi nepravlnim ritmom strahova i konačnosti.
To je to. Kraj bez novog početka posle njega. Dno stranice. Poslednji ispisani milimetar.
I nema tu mesta za razmišljanja, analize, opcije. Nema nade, strpljenja, nestrpljenja, nema ničega.
Emocije su davno prošlo vreme. Sad je ni toplo ni hladno, ni belo ni crno. Sad je ništa. I sve je potpuno nebitno.
Nema smeha i radosti, ali ni suza i žalosti. Ne boli, ne pomera, ne potresa.
Jednostavno, sve više ne postoji i ničeg više nema.
*
O tome niko ne govori. A i zašto bi? Jer, tada bi moglo da se desi da neko može da reaguje. Mi najviše volimo da se sklanjamo u stranu kada treba da pokažemo da smo ljudi i uradimo nešto od čega nećemo imati nikakvu drugu korist osim unutrašnjeg zadovoljstva da smo pomogli.
Šta ću ja da se mešam, šta me briga! Evo sad ću, kao da bi meni neko pomogao! Nemam druga posla, šta me se to tiče!
Ali, kad dođe taj kraj nad krajevima,e, tada su svi silno zainteresovani. I imaju svoje o mišljenje šta bi oni i kako bi. Jašta nego i osuđuju, cokću, naslađuju se.
Mnogo volimo tuđe tuge i tragedije, to nam je nekako duševna hrana. Kad nas mrzi da se ugledamo na bolje, onda nam je lakše da ego zadovoljavamo utehom da ima i onih koji su u životu prošli gore. Ili bar doživeli nešto loše što ih je makar malo spustilo bliže nama.
*
Neke se tuge nikad ni ne vide. Povremeno, kada eksplodiraju, to vidimo, pa se pitamo šta se to zbilo, ili apriori osuđujemo.
Najlakše je sve znati sedeći u svojoj fotelji dok posmatraš svet iz tvog ugla. Tad je sve lako, jednostavno i rešivo. Ferceraju pošteni, humani i mudri zaključci, svi smo sveci, tačno osećamo oreole iznad glava…oh, kako smo fenomenalni i pametni, ma, najbolji.
Valja to sad iskoristiti i lupati packe drugima, nego kako. Kad nema emotivnog naboja i direktnih posledica po tebe, naravno da vidiš hiljadu jednostavnih rešenja.
Toliko puta je svako od nas čuo da ne možemo da sudimo nekome u čijim cipelama nismo bili. A upravo to radimo.
Čak i pre nego što se problem prelije na nama bliske i nas lično, kada već imaju smisla burnije, ali i dalje ne ekstremne reakcije.
*
Možda moje misli uopšte ne idu u dobrom pravcu.
Svaki pokušaj da nekom ne baš bliskom ko srlja pomognem oslanjajući se na sistem i institucije bio je pucanj u prazno. Čisto gubljenje vremena i nerava, ništa više. Ispadala bih budala koja se nekome meša u život, dok ga je bilo.
Prijavljivati nasilje u porodici, na primer. Osim što sam sa policijom bila na „ti“ i „u ratu“ sa raznim socijalnim ustanovama, ništa drugo postigla nisam. Žena je umrla od svega pa i posledica brojnih batina. Isto bi bilo i da nisam htela da budem „savesna građanka“, ako ne i bolje po mene.
Stoji da je i nama u njihovoj okolini kvalitet svakodnevice, higijena u zajedničkom prostoru pa i bezbednost alkoholisanog ološa oko nje zaista smetao a mnoge i plašio, ali ničiju podršku da to rešimo nismo imali. Problem je nestao njenog sasvim očekivanom smrću.
Nema tu sad šta bi, zašto, kako. Svako ko je žmurio ili kaže da pojma nije imao šta se događa, ima vrlo konkretno mišljenje. A nema pravo na to.
Nemam ni ja niti iko od nas ko je želeo da pomogne.
Ono što smo naučili je: ne pomaži jer time odmažeš sebi.
*
Ubio oca. Ubio ženu pa sebe. Uleo s puškom kod komšija. Ranio nožem, bacio kroz prozor, pregazio autom…
Sve sami zlikovci, zar ne? Tužni krajevi nečijih postojanja u ovim prostorima, nekih odnosa, bliskosti.
Koliko je onih koji kad čuju ovakvu tužnu vest pomisle da li je sve to moglo da se spreči? Da li je taj neko bio prva žrtva koja je, u nedostatku adekvatne pomoći i podrške, izgubila poslednji gram bistre pameti i zlostavljača poslala na onaj svet?
Kakvi su bili njihovi odnosi, da li je i pre bilo ne samo fizičkog nego i psihičkog nasilja, koje je ponekad bolnije i sa težim posledicama? Postoje li ljudi koji su znali šta se dešava, jesu li probali da pomognu, sklanjali se ili se ludo zabavljali kao da gledaju hit seriju, uz slasno prepričavanje detalja?
Ne pada mi na pamet da stajem na ičiju stranu i ikoga osuđujem ili branim samo na osnovu medijske objave. Ali, dok ovo pišem čujem na televiziji vest o tome kako je još jedan čovek, nadomak jednog grada u Srbiji, ubijen. I ne mogu a da nemam utisak da je ovakvih vesti iz dana u dan sve više, kao da ne postoji drugi način da se nešto reši ili postigne, osim krvavo nasilje sa najgorim krajem.
I uvek se pitam da li reč o stvarno lošem čoveku, kriminalcu, poremećenom ubici za koje su kazne zaista često iritirajuće blage, ili je taj neko, doveden do ruba, prešao s druge strane razuma.
*
Tek je onima koji sami sebi oduzmu život verovatno bilo pomoći. Neki bi rekli da sigurno jeste. Čak i da okolina nije reagovala ili primetila da postoji problem. E, to me već plaši. Jer nisam sigurna da bih bila u stanju da vidim kada neko želi da stavi tačku na svoj život.
Do sada to nisam bila. Kada sam srela drugaricu, koju zbog obaveza neko vreme nismo viđali, bila je uobičajeno duhovita i nasmejana, kao i uvek je rekla da će nas zvati „ovih dana“ da pijemo kafu. Prošla su manje od 24 sata kada je objavljena vest da je nađena mrtva. Samoubistvo. Zbog kredita koji nije mogla da vrati.
I džaba što je mnogo njih iskreno govorilo da je trebalo samo da im se požali jer bi joj, zaista, pomogli. Ona nije tražila pomoć. I ako je promenila ponašanje, to se nije primećivalo.
Verovatno je potrebno da baš dobro nekoga znamo i da smo često zajedno da bismo promene uočili ili nam taj neko otvorio dušu. Pa čak ni tada ljudi ne naslućuju da će neko sebi oduzeti život.
E, to mi je najtužnije i najteže. Kad o takvim dešavanjima ćutimo i od njih okrećemo glavu. A i kad govorimo, onda osuđujemo i prodajemo pamet.
A ja? Eh. Strah me da će neko koga znam biti u problemu i sa takvim idejama a da neću primetiti, ako i vidim neću znati kako da reagujem. Tužna sam zbog svakog dalekog i nepoznatog, mladog posebno, ko je tako završio.
Ljuta jer znam da se malo toga radi da bi se tragedije sprečile, i zato što se, samo po tom najgorem i poslednjem događaju, drugima presuđuje i komentariše.
Jer kada silovana i tučena žena uzme nož i presudi partneru nasilniku, onda je kriv svako ko njoj nije kod prvog nasilja pomogao. Nesrećnica i njen zlotvor su kolateralna šteta opšte nebrige, okretanja glave, sindroma „šta me se tiče“, „nije moj posao“ i „proći će“.
I, na kraju, najpoštenije – uopšte nisam sigurna da bih ja, ili bilo ko drugi, mogao da potpiše da nikad ništa slično ne bi uradio, ma kako da ga neko mentalno ili fizički maltretira i iživljava se pretvarajući mu život u agoniju, da bi mogao da trpi nasilje i ćuti.
Onako kako ćute svi koji bi morali pomoć tom nekom da pruže, pre nego što postane ubica iz vesti.
