Jesam, verovala sam da je to istina. Ubijala svaku sumnju da je to, ipak, samo obična fraza. Ali danas, posle decenija iskustva, uopšte ne verujem u to.
Ko zna zašto je to dobro!
Niko. Jer i nije dobro.
Ako je tebi zbog toga loše, i ako sve ide ili je već otišlo u pogrešnom smeru nikako nije dobro.
Može slobodno da se uhvati pod ruku sa onim „svako zlo ima svoje dobro“ i „sve će to doći na svoje“.
Neće, Bar ne tek tako. Mora čovek da se makne s mesta i učini sve što je u njegovoj moći. Od sedenja, tešenja i čekanja da neko tamo nekako složi kockice umesto nas, od toga jednostavno vajde – nema.
*
Kad širom otvorenih očiju posmatram sve oko sebe i mnogo dalje od mog vidokruga i zone iskrenog interesovanja, nema šanse da verujem da se niz ozbiljnih gluposti dešava s nekim dobrim razlogom.
Hiljade izbeglih pokušava da se nastani na starom kontinentu bežeći od rata. Ko zna zašto je to dobro!
Rusi i Ukrajinci se ubijaju, ostali se svađaju, mnogi plaše, neki silni koriste haos. Ko zna zbog čega je to sve dobro!
Nedužna deca umiru u mukama a da pošteno nisu ni počela da žive, njihovo lečenje košta u sedmocifrenim dolarskim iznosima, roditelji su u strahu i neizvesnosti dok se prikuplja novac. Ali – ko stvarno zna zbog čega je to dobro.
Pa nije, ne može da bude dobro uopšte.
*
I stvarno mislim da ta rečenica nije mudra misao nego obična uteha za ljude kada su nemoćni da išta urade, ne znaju, ne umeju, niko ih ne pita, nikome nisu bitni. I kada misle da trče, oni zapravo u prazno mlate nogama u vazduhu, ostajući u mestu, kao dete koje se otima dok ga na silu nose kući (ili gde već).
Mlatara, misli da nešto postiže a zapravo je smešno…
Da li iko zna zbog čega bi poplave, zemljotresi,požari, razne nesreće mogle biti neko dobro?
Ili kad se mlado čeljade posle prijemnog za srednju školu ili fakultet nađe ispod crte? Neko ostane bez posla, stana, materijalne sigurnosti? Kad neko prerano napusti svet?
Da li je stvarno moguće, dok ti recimo gori sve što si stekao u životu, ili ga odnosi bujica, pa i napuštaš svoje da bi spasao živu glavu, pomisliti i sebi reći: Ko zna zbog čega je ovo dobro.
Hoćeš li se tešiti tim rečima ili bi radije urlao, uzvratio, na bilo koji način burno reagovao, ali iskreno?
*
Kad je čovek mlad u svašta veruje. Nas su zasipali narodnim mudrostima objašnjavajući ih ličnim primerima. Naravno da sam verovala u tu, kako sam tada mislila, mudru misao.
Nisam mračan tip, nikako, samo osoba sa iskustvom. Ne mislim da teška dešavanja treba prihvatiti sa – ko zna zbog čega je to dobro. Isplači se, vrišti, viči, isprazni se, a zatim se saberi i traži rešenje, nemoj da se tešiš. I ako šta god da uradiš nećeš ništa postići, odluči kako sebe da zaštitiš. Učini bilo šta, za druge ili samo za sebe, nebitno je.
Naravno da se ponekad i desilo da vreme pokaže da je nešto što je u prvom trenutku bilo zabrinjavajuće, tužno, porazno, zapravo mnogo bolje od onog što sam smatrala normalnim. Ali – toliko retko da slobodno mogu da ga smestim u folder srećnog sticaja okolnosti.
Sve ostalo – ma jok.
Niti mi se dobro dobrim vratilo, niti bih kada sam bila strpljiva bila i spasena, i ma koliko se trudila u nekim stvarima ne videh ni zrno dobrog.
*
Da li zaista možemo čvrsto da stanemo i odbranimo misao – ko zna zbog čega je to dobro?
Neko ima veću platu od nas, a ne zaslužuje je. I dok se mi tešimo i čekamo univerzumski preokret, taj neko kupuje, putuje, provodi se, odmara u svom ogromnom stanu, ne razmišlja o cenama…
A mi? Dok smo leđa u leđa u autobusima razmišljamo hoćemo li izgurati do sledeće plate, ikad više videti more, kupiti deci nove patike, konačno imati svoj krevet i spavati svako u svojoj sobi, da li nas teši pomisao da ima neka tajna zbog koje je to sve dobro, samo je još rano da je vidimo, ili smo za to glupi i nesposobni.
Nižem primere koje viđam oko sebe, jer, ako krenem sa ličnim, želudac mi se ponaša kao na ringišpilu i diže mi pritisak.
Ne, nema ničeg dobrog u tome što ovog leta nigde ne putuješ. Jer, samo sad imaš ove dane i godine, i nikad više. Isekli su ti struju, to ni po čemu nije dobro. Budala koja je vozila na crveno te udarila na pešačkom. Zbilja, da li je iko sposoban da pomisli da postoji razlog zbog koga je to dobro?
*
Naravno da je bilo drugačije kada te ona, najlepša u školi, oduvala i izašla s onim, najlepšim u generaciji. Zalepio bi se za ženu koja se toliko promenila da zaista znaš zbog čega je to odbijanje, tako strašno u prvom trenutku, zapravo najbolje što se desilo.
Pa i kada si, one olujne večeri, zakasnio na noćni autobus i ugledao nju, mokru do kože, ponudio joj da podelite račun za taksi i od tada se niste nikad odvojili. Srećom, to nevreme je imalo svoje fenomenalno dobro – ko ne veruje, treba da upozna tvoju divnu porodicu.
Ili kada nisi mogao da otputuješ i ostao kod kuće, srećom, jer je tvom ocu pozlilo i da tebe nije bilo, ne bi preživeo.
Ali, ne bude uvek tako – da se iza lošeg krije neko dobro, ako može još bolje.
Nema potrebe da ga tražiš, nadaš mu se, očekuješ. Ispituješ i analiziraš svaku situaciju u nadi da je možda to ta slatka nagrada.
*
Nemoćni, verujemo u čuda. Prija nam neka utešna reč. Pa makar i netačna.
Ali, nema od nje vajde ako je iza nas veliko iskustvo, ako je u našem mozgu u jednom ćošku svesnost da se nikada nije desilo da je neko zlo kasnije ispalo iz nekih razloga dobro. I onda nam je, zapravo, još teže kada nas neko, ili se sami tešimo.
Kakva god, istina je najbolja i treba je prihvatiti. I neka boli, neka nas potrese. Ko zna zbog čega je to dobro.
