Često mi se čini da nam je izobilje informacija i njihovih izvora nanelo više štete nego što nam koristi.
Zato što ne postoji kontrola, balansirani kriterijumi, autori nemaju ljudsku odgovornost da ne lažu, a posebno, ne manipulišu auditorijumom.
I tako ljudi misle da znaju mnogo.
Pa grade, u nekoj samouverenosti bez pokrića, stavove.
A u stvari, nemaju pojma.
*
Sediš u jednoj stolici ili fotelji i piljiš čas u veliki, čas u mali ekran. Ceo svet ti je kriv za sve što ti se dešava. Naravno, dok ti sediš. Jer, kretanje je rizično, čitaš šta se događa po svetu, sve neke strahote, pretnje, užasi.
Formiraš svoja uverenja. E sad, naravno da te nervira svako ko misli, radi i živi drugačije.
Kako te ne vidi i ne može da te gleda u oči, ti te drugačije možeš da vređaš, napadaš, psuješ, ponižavaš.
Imaš pravo na to. Jer, ti znaš istinu, ne oni. Ti si posvećen praćenju raznih istina jer neprekidno sediš i piljiš u razne ekrane. I pratiš sva dešavanja. Koja ti se serviraju.
*
A to nije realan ni život, ni svet.
Svoje jedino postojanje rasipaš bez grama svesnosti da svi imamo neki rok trajanja i da nam se ovaj trenutak dešava sad i nikad više. Nemamo druge prilike, vremenske mašine da nas vrate u čas kada smo počeli da gubimo vreme i samo postojimo umesto da zaista i živimo.
Drugo, upravo u tom stanju dopuštanja da živimo tuđe a ne naše živote, sve posmatramo tuđim očima, umesto sopstvenim.
Ljudska psiha je čudo. To mnogi znaju. I njome manipulišu.
Znaju kako da te izbace iz koloseka i od tebe naprave marionetu. Analiziraju te, odrede koji si tip, i onda ti polako grade i potrebe i navike i mišljenje.
Malo te plaše, pa teše. Daju ti pozitivnu energiju da pripadaš grupi istomišljenika, i tebe obuzme sreća jer nisi kao oni drugi.
Uopšte ne zastaneš da razmisliš da li ti je to što gledaš i čuješ stvarno u redu, koliko ti odgovara, jesi li to zaista ti ili je to neki drugi svet.
A o onome da je lepota u tome što nismo svi isti i da ne treba biti loš prema drugačijima teško da ćeš ikad i pomisliti.
*
Kako sve učimo i upoznajemo svet, onaj koji je bio, koji jeste pa i koji će biti, kako učimo, stičemo nova znanja, kako se informišemo? I dalje – kako nam se formiraju želje, potrebe, namere, planovi, čemu i zašto težimo, i za najhrabrije – o čemu sve sanjamo i maštamo?
Da li koristimo sve čula, koliko se krećemo, uživo komuniciramo sa ljudima? Da li dopuštamo sebi nova iskustva? Jesmo li spremni da pokušamo pa kako bude, jer ćemo znati da smo makar probali iako tom prilikom nismo i uspeli?
Koliko samo čekamo – da nam daju posao, da se nešto završi, promeni, da neko drugi nešto uradi, često zbog toga umislimo da imamo prava da to kritikujemo, jer mi naravno znamo, dok sedimo i ne mrdamo, i bolje i lepše i pametnije?
Možeš da znaš napamet u pola noći recept za tortu, ali valja li znaćeš samo ako makar jednom probaš i da je napraviš. Ako poznaješ sva fudbalska pravila to ne znači da umeš da šutneš loptu. Ukoliko piše na internetu, ne mora da znači i da je istina, naprotiv.
*
Da li je tamo gde letuju neku skupo, ali lako je njima, kradu pa imaju i može im se, ljubazni su ili bezobrazni prema gostima, čisto je ili prljavo, buše gume, pucaju, piju, biju – to ne vidiš svojim očima, to su ti nacrtali ispred njih.
Gužve na granicama, ekstremno visoki računi na planinama, razne paklene i opasne situacije, pusti to sve. Smesti ih zajedno sa pričamo o jeftinoći tamo negde, mržnjama i čudnih ljubavima, pričama iz pouzdanih ali bezimenih izvora, vestima u kojima se koristi previše epiteta, posebno ovih koji vređaju i prelaze granicu pristojnosti.
Ne budi ulov na internetu kada planski objavljuju fotografije uz opise koji im nikako ne pripadaju, izazivajući saosećanje i podstičući potrebu da se istaknu neke stare vrednosti. Ne, to nije slika devojke iz naših krajeva koja se vratila na selo u kom nema struje, to je fotografija malo poznate glumice sa drugog kontinenta, za potrebe jednog časopisa. A ta vest, e to je ili virus ili test inteligencije, ispituju tržište za potrebe neke kampanje, ili, iskreno – prebrojavaju povodljive.
*
Šta stvarno jeste a šta nije nikako? Naravno da sve vesti nisu lažne, ali mnoge jesu. Eventualno u njima ima jedno zrnce istine oko kog je napravljena priča. Ili je od komarca napravljen magarac.
Niko te ne čuva time što te drži u tom jednom položaju i zatrpava informacijama, pa čovek bude opsednut nekom temom koja nema nikokvog značaja za njega u realnom životu, ali to ne primećuje.
Zato što ne posmatra svet svojim očima. Ne živi nego gleda kroz filtere neki tamo život.
U sopstvenom postojanju nije u prvom, nego u trećem licu. Izvan sebe je i mimo svog puta.
Samo ako ustane i krene da vidi da li je taj paradajz stvarno buđav, ulica raskopana, drvo trulo, reka mutna…vazduh tamo negde čistiji a nebo plavlje, hleb ukusniji i s manjom cenom, putevi široki i ravni…Samo ako čovek odluči da učestvuje u životu koji se dešava bez obzira na nas, zaista vidi šta jeste ili nije.
I tada može da zna da li mu se to sviđa, koliko mu odgovara, da li je lepo, prijatno, zabrinjavajuće, dosadno.
Ne znaš da li je na ovim prostorima najbolje ili najgore, da li smo najljubazniji ili najprljaviji, jesu li žene najlepše ili zapuštene, muškarci lenji ili uobraženi. Nemaš pojma da li su i u drugim zemljama radovi na putevima, rupe na ulicama, ali ni predivne zelene šume, očaravajuća jezera.
Ne možeš da znaš, iako je to subjektivna ocena svakog pojedinca, da li je lepše more u Španiji, Egiptu, Turskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, ako nisi ni u jedno nogom kročio. Ni ko nas od ljudi koji tamo žive voli ili mrzi. Možeš da misliš posmatrajući slike koje bi se tebi najviše dopalo, ali nema osnova da kritikuješ ostala jer je neko nepoznat napisao nešto na internetu.
Tek kada svet gledaš širom otvorenih očiju uživo, krećeš se i komuniciraš sa ljudima, možeš da vidiš da nas ne mrze ali i ne obožavaju, da je i naš prostor mnogo lep i da imamo bogatstva ali da imaju i drugi. Možeš da vidiš da su oni koji poštuju pravila dobrodošli, ali da na celoj planeti ne vole goste koji su bahati na primer.
Imaš prilike da shvatiš da nismo „naj“ ni u lošem ni u dobrom, da svuda ima svega, i da je živeti a ne životariti zanimljivo, lepo i ni približno strašno kao što su te trovali.
*
Naravno da znam da mnogi ne mrdaju u nedostatku novca. Ali, postoje kretanja koja ne koštaju. I postoji ono nešto ljudsko – ne biti uvek negativan, kritički raspoložen, onako snishodljivo i sa visine, prema svima i svemu bez pokrića. Odnosno, ako nisi bio u nekoj situaciji, odakle ti pravo da imaš mišljenje i ne prihvataš tuđa? Pa čak i ako jesi doživeo na nekom mestu neke situacije, zašto bi trebalo da je tvoj utisak jedini pravi?
Kada izađete napolje, videćete svet kakav jeste. Prave ljude sa licima, pogledima, glasovima. Ako imate prilike da bilo gde otputujete, gledaćete svet drugačije, jer to radite svojim očima.
I tada, stvoriće se prilika da shvatite – da u svemu ima neke lepote, da su svuda moguće i neprijatnosti ali uvek ima načina da se prevaziđu, da nema toliko strahota i užasa, mržnje i nevolja, opasnosti i katastrofa.
Život, ovaj jedan jedini koji imamo, čine i pozitivne i negativne stvari, ali one koje sami takvima vidimo. Ne treba drugi da nam govore šta treba da mislimo, imamo pravo da naše stavove formiramo sami.
A to možemo samo ako svet posmatramo uživo, sopstvenim očima. Jer, samo njima možemo zaista da verujemo.
