Ne znam da li smo tu misao preuzeli od nekog naroda, da li u drugim zemljama postoje slične, ali znam da je na ovim prostorima svako od nas čuo bar hiljadu puta.
Da komšiji crkne krava.
Možda ona prava, živa, ako je ima. Ali, više simbol nekog posedovanja koje mi nemamo. Ili imamo ali nam smeta što imaju i drugi.
Nekada rečenica koja opisuje karakter ne baš poželjan, ali danas čest i uobičajen.
Zašto nam smetaju komšije i njihove krave, kako smo postali takvi, i zar stvarno nemamo svoja posla nego se bavimo drugima, i to na loš način?
*
To što je danas ta potreba da komšija ostane bez te neke krave svakodnevna, nisam sigurna da ima veze samo s tim što smo postali manje kvalitetni kao ljudi pa drugima više želimo loše. Izgleda mi da ima veze i sa tim što nas svakodnevno bombarduju fotografijama nečijih luksuznih stanova i kuća, skupih cipela i odeće, slikama na kojima, kako često i piše u tekstu koji ih prati, sve „pršti od luksuza“.
Iskreno, kad vidim tako nešto zaista se zapitam i zašto to objavljuju, šta žele time da postignu (osim naravno da dobiju neki klik na vest), ima li smisla takve stvari servirati narodu koji ima neuporedivo manje. Kako većina tih koji žive u raskoši ne može baš da se pohvali obrazovanjem, a i talenti i isgled su vrlo diskutabilni, šta to znači osim – ne gubi vreme na škole, samo se lepo skini i budi što vulgarniji.
Džaba im to silno materijalno imanje, ali, koliko ljudi to pomisli? A koliko njih poželi da krene njihovim putem ili možda na ti neki ostanu bez svega toga? Odnosno – da im crkvu krave.
*
Da li bismo isto mislili i govorili za starletu, pevača, pisca, hirurga, nastavnika, vodoinstalatera, perača ulica?
Okej, znam da su minimalne šanse da, osim prvo dvoje u nabrajanju, ostali imaju ogromno materijalno bogatstvo. Ali, hajde da zamislimo da je moguće. U kojoj meri bismo za sve njih pomislili isto – da želimo to da posedujemo, da nas motivišu da budemo kao oni i to steknemo, ili da ostanu bez svega? Posebno ako bi obavezan deo bio i taj njihov ne baš poželjan posao?
Obično pomislim da je manje te potrebe da ako mi već nemamo kravu i komšijina nekako nestane bilo u vremenima kada smo samo mislili da imamo svega i dovoljno. A zapravo nismo znali šta sve postoji.
Koliko nam je lakše da od dve stvari izaberemo jednu, umesto da se pogubimo u mnoštvu izbora?
Časna reč, prva sam kojoj sve treba i kad mi glasić u glavi govori da samu sebe lažem. Gladne mi oči, šta li, traume iz detinjstva, devedesetih, prethodnih života, ne znam. I kad drugi imaju ono što mi želimo a ne možemo, eto belaja…
*
S druge strane, kad nam se već svašta nudi, zašto nam smeta ako neki to sebi mogu da priušte, za razliku od nas koji to ne možemo?
Došli smo do toga da lepimo etikete lopova svakome ko ima nešto što je veliko, moderno, ne uvek neophodno, bogato, nedostižno. Struje koje osuđuju su donele trend da su krimosi oni koji imaju automobil, u dvadeset prvom veku, oni koji putuju, počaste se u restoranu.
Do sutra bih mogla da nabrajam, tek, lopovi su oni koji imaju više od pukog preživljavanja. I to onog iz 18. veka. Nekako smo odleteli u rikverc sa stavovima.
Možda je utisak da je s jedne strane mnogo, u to smo sigurni iako bez dokaza, onih što kradu, a sa drugo namnožilo se i kritičara. Ili je oduvek i bilo samo nisu postojali kanali da to saznamo, uđemo kamerom u nečiju kuću ili tog nekog izvređamo u komentarima na internetu?
A možda je to i neki genetski trag, jer to da „komšiji crkne krava“ ni je misao poslednjih decenija već vekova.
*
Kada je komšinica prva u zgradi kupila klima uređaj, dušebrižnici sa sprata ispod nje su se lomili da joj, u to vreme teško bolesnoj, zagorčaju život. Čak su joj i pretili da mora da je skine, iako nikome osim njihovoj psihi nije smetala. Sledeći smo to mi uradili i tog istog dana dobili preznak – lopovi, samo takvi imaju klimu.
Njeni mučitelji su ubrzo potom uradi isti, no, i pored toga što je iz njihovih klima curela voda i po našim prozorima i glavama prolaznika, to je bilo u redu. Loš si ako si prvi, kad to rade i drugi, i budu i gori, to je u redu. Gospođa koja je s nama ispirala usta ne znam da li je do danas ugradila rashladni spas, ali znam da se nije baš trudila da nađe posao, ni ona ni potomci, osim zeta koji je dugo pre nego što se predozirao, bio u zatvoru…
Jedan je ludak, pre par godina, nožem bušio gume na svakom drugom parkiranom autu u našoj i okolnim ulicama. Kako ga niko nije video, uhvatio, prekinuo, to niko ne zna. Napravio je posao vulkanizeru, enigmu policiji a ostalima gorak ukus u ustima. Mislići da komšijama ubija krave, zapravo je gasio veru u ljude…
*
I sad, da li je to posedovanje toliko bolna tema oduvek pa postajemo zli i otrovni? Koliko je ljudi sposobno, kad vidi tuđe bogatstvo ili rasipanje, da samo prođe pored toga, ili, ako ih privlači, zastane i razmisli ima li načina da živi ako ne isto onda makar slično?
Možemo li baš uvek da se tešimo da taj neko ne poseduje druge, esencijalne kvalitete, i da u svojoj suštini nije srećan? Vozi džip, da, ali žena ga vara. Stalno putuje na egzotična i skupa mesta, jeste, ali njen muž je gej, ili starac, ili šta već. A ona sa zlatnim slavinama, e ta ne zna da se potpiše a i sin joj je narkoman.
Nekako, i obične slavine su mi u redu. Valjda mi je takav životni stil, kad pretekne onda to usmrevamo na druge strane. Ako imamo knap, nema veze, snalazimo se, uvek svesni da nam je temelj, onaj koji se ne može kupiti, dobar.
*
Realno, komšijina krava bi me ili pokrenula da nabavim i sebi jednu, ili bi mi smetalo njeno mukanje kad mi se spava, a možda je ne bih ni primetila ako me njeno postojanje ne ugružava a ona, kao potreba da imam isto, ne privlači.
Iako su moja uverenja da se ono najvrednije ne može kupiti vrlo čvrsta, nisu slabija ni ona da u ovom vremenu treba da bude srećni ako imamo parče hleba i krevet da legnemo. Neophodno nam je mnogo toga, hrane za dušu i sva čula, sve što može živote da nam olakša i ulepša, zabavi nas, nauči.
Znam da smo lepo živeli bez klima uređaja, ali sada su tu i zašto nam ne bi bile deo svakodnevice. Divno je i imati automobil i ići na razne strane, počastiti sebe i druge. A tek je zadovoljstvo kad kupiš nešto što ti nije preko potrebno ali te beskrajno raduje.
To je život u ovom veku. Pozivanje na vremena kada su naše babe ručno prale veš u ledenoj vodi mi je besmisleno, ali stvarno. Pa sirote one, ali to ne znači da mi treba da se odreknemo novih tehnologija.
A još manje nam daje pravo da umesto da vodimo svoje živote stalno virimo preko plota, brojimo komšiji zalogaje i razmišljamo šta da učinimo da mu crkne krava. Ili joj bar pozli, samo malo one zlice u nama da zadovolji.
