Još jedan Dan žena. Nekima srećan, nekima tužan, a ima i nas između.
Meni je osmi mart samo jedan dan u godini, srećom, jer u svakom danu od bližnjih imam sve ono za šta su se žene borile i za šta se i dalje bore.
Ne slavim ga, a razloga je mnogo, od banalnih do onih koji mogu da postanu tema duboke polemike.
*
Ovaj dan je imao smisla u moje dve životne faze – kada sam bila mala i ushićeno ženama oko sebe čestitala, i kada su moje ćerke bile devojčice pa spremale iznenađenja za mene.
Danas gledam drugačije na ovo ludilo i trku da se nešto kupi, pokloni, posmatram utrkivanje prodavaca sa popustima i iznošenjem svega na tržište. Od borbe za ravnopravnost nekako smo stigli do mahnitog kupovanja. Šta je dobar poklon?
Nekako mi se čini – najbolji je onaj koji se ne plaća novcem. Ali, hajde da to stavim u stranu. Ako treba da se za njega provuče kartica ili da keš, neka to bude ono što toj ženi treba, ma šta da je, u okviru budžeta darodavca, u ponudi.
Ako promašite njen ukus i kupite nešto što kupuju svi, što je na akciji ili, ove godine popularnom popustu od 20 posto, male su šanse da je zaista obradujete. Svaka od nas, ma koliko da smo slične, je posebna i drugačija. Mnoge vole cveće, ali da li je toj vašoj možda draža neka čokolada?
Svaki poklon, ako nije u skladu sa ženom kojoj je namenjen, je pogrešan i može da stvori kontra utisak – da vam nije važna, da niste razmišljali i najverovatnije da je ne poznajete dovoljno.
Ako kupite neki aparat za kuću možda će se obradovati, a možda pomisliti da je vidite samo kao domaćicu koja po vašoj proceni ne zaslužuje više od kućnog rada.
Ako kupite na primer depilator pazite da joj time nećete ubaciti ideju da mislite da je previše dlakava. Isto važi i za sportsku opremu, članarine u sportskim i fitnes centrima, masaže, šminku drugačiju od njene.
Mene recimo uvek mnogo obraduje kad muž kupi neki kućni, posebno uređaj za kuhinju, ili neko čudo tehnike namenjeno samo meni, bez obzira na datum. Obožavam takve poklone!
Jedne godine je, znajući moj stav o osmom martu, ipak kupio nešto, ali mi je to mudro dao dan ranije – jednogodišnju članarinu u velnes i fitnes centru za oboje. Bio je to fenomenalan poklon, maksimalno iskorišten. Ali, tako sam ga videla ja. „On misli da sam debela, mlitava, samo mi još to fali“ – čula sam od nekih žena reakcije na slične poklone.
Stvar je u tome da morate da nas poznajete ako već želite da nam čestitate ovaj dan nečim materijalnim. I naravno, da nam tokom ostalih dana u godini omogućite da u tome uživamo.
Ako je poklon parfem, džaba ako ne mrdam od šporeta. Fitnes kartica – moraš da preuzmeš moje obaveze i oslobodiš me od njih tih sat dva par puta nedeljno dok je koristim. Ako vazda bežiš od čuvanja dece, taj poklon shvatiću ploše. A ako si kupio nešto što ćeš više koristiti od mene, nemoj, ne troši.
*
Šta je najbolji poklon?
Poštovanje, uvažavanje, pažnja, briga. Ali i ravnopravnost, podela obaveza, razumevanje. I to ne samo na taj jedan, već svakog dana svake godine.
Ne laži, ne varaj, ne ponižavaj, ne ismejavaj me. Zameni me kad vidiš da padam od umora. Odvedi decu u vrtić jednom umesto mene, idi na roditeljski, na pijacu, u nabavku hrane.
Slobodno uzmi metlu ili usisivač, baci smeće i kad te ne molim po stoti put, skloni tanjir posle jela. Baci prljave čarape u korpu za veš, makar jednom ih ne ostavljaj nasred sobe.
Pitaj me kako sam, saslušaj, misli o meni. Uživaj u mojoj posebnosti, smanji očekivanja.
Ne moraš da me tretiraš kao nešto posebno, ma ne, samo kao čoveka istog kao što si i ti.
*
Ne mogu da slavim ovaj dan. Znam sve, kakva su prava žene imale odnosno nisu, šta je sve postignuto u poslednjem veku i deceniju više. Ali ne mogu da promenim utisak da se vremenom otišlo u pogrešnom pravcu po mnogim pitanjima. Obaška što su razna prava žena danas samo mrtva slova na papiru.
Ako je za prva dva meseca ove godine devet žena ubijeno jer je neko, bivši ili sadašnji partner, ili onaj koji je to hteo da bude ali ga ona nije htela, svekar, otac ili neko od bližnjih, na nju gledao kao na džak za lečenje primitivnih kompleksa i mentalnog stanja, ili je batinama i silom nju uterivao u neki njemu poželjan model ponašanja – kako da slavim?
Zašto vapaje tih žena niko ne čuje, zašto se čeka da vreme reši problem, zašto nema nikog da im pomogne, razume, zaštiti? Zbog čega su i dalje mnoge vaspitane da trpe i ćute, jer tako treba, često im ne daju da rade, imaju i decu a nemaju gde da se vrate? I ono najgore – kako veruju da je nasilje dokaz da ih vole i da su ga zaslužile jer, po tim nekim sumanutim kriterijumima, nisu bile dobre?
*
Bila sam sa ćerkama u šopingu, da iskoristimo tih osmomartovskih 20 posto popusta. Dok smo obilazile radnje u kojima je sve što koriste muškarci imalo nepromenjene cene, razmišljala sam ima li ova akcija pravi smisao, ali i koliko bi mi draže bilo da sniženja nema, ali da zarađujemo isto kao muškarci.
Da, nije svuda tako, ali posle godina kada je razlika bila jedva primetna sada opet postaje sve češća i veća. Možemo da se školujemo, radimo iste poslove, u početku je sve isto. Teorija i praksa vremenom počnu da se razlikuju…
Ako imamo decu na nas se ne računa jer se očekuje da izostajemo s posla. Ako ih nemamo, tek ćemo rađati, njima treba radnik a ne ime na spisku zaposlenih. Ako smo mlade nemamo iskustva, čini mi se preko noći postajemo matore. Ko ne veruje pravac šoping centri, pogledajte koliko godina imaju prodavačice.
Uvek nas gledaju sumnjičavo, hoćemo li stići sve, ipak mi imamo posla i kod kuće…Muškarci na posao dolaze otečeni i promukli – brate, bilo dobro sinoć, a? Žena s podočnjacima je: bolesna, vidi na šta liči, ko zna koje probleme ima, nema snage da radi izgleda.
Kada muškarci i žene rade iste stvari, i dalje ih različito okoline etiketira. Dakle, nemamo ista prava da se ispoljavamo na iste načine. Za petice u školi zaslužna je tatina genetika, za sve ostale ocene je kriva nemarna majka. Nju optužuju za sve što će deca uraditi a da nije po ukusu okoline, za ono dobro ocu će podići spomenik.
*
Blagoslovena činjenicom da me suprug drži kao kap vode na dlanu, tako gleda i na svoju majku a posebno ćerke, danas ne slavim ali sam posvećena mislima Danu žena, onim što bih volela i drugom kako zaista jeste. Razmišljam kako bih mogla da pomognem onima koje su daleko od ravnopravnosti ali i o tome šta sve zajedno treba da uradimo.
Osmi mart će svake naredne godine biti sve radosniji ako od jedne do druge godine ženama zaista bude bolje Zapravo, šta i muškarci i žena zajedno mogu da urade da bismo se svi osećali voljeno, poštovano, dostojanstveno. Ne samo danas nego svakog sledećeg dana.
Posle ćemo zajedno slaviti, svako na svoj način, pa ako treba i kupovinom poklona i bez pogleda u kalendar.
