Da li si baš siguran

0 Kometara

Da li si baš siguran

Koliko si siguran da je to što tvrdiš stvarno tako? Da je bilo, da jeste i da će zauvek tako i ostati?

Ja? Uvek. Nikad. Sto posto.

Ne stvarno, u životu to neću uraditi. Neće mi se desiti. Biće tako i nikako drugačije.

To je tako, jednostavno znam.

I onda te život tako lepo razuveri, da ti se godinama kasnije od toga vrti u glavi…

Stvarno – ima li ikakvog smisla davati isključive stopostotne izjave iza kojih su isti takvi stavovi i uverenja o raznim temama? Kad, zapravo, toliko toga uopšte ne zavisi od nas.

I manje smo pametni nego što mislimo.

I sami sebe ne poznajemo ni približno koliko verujemo.

I istina je da je sve sklono promenama, a mi u našoj suštini najviše…

*

Otkud meni to? Naučilo me o-ho-ho lekcija iz života. Nekada bi bilo bolno, srećom uglavnom zabavno. Svakako dovoljno da već par godina zaista izbegavam da verbalno garantujem da ću nešto uvek ili nikad, da sigurno znam ili uopšte ne znam, umem ili ne, želim ili ne želim.

Toliko toga sam bila sigurna da nikad neću da pomislim ili uradim! Imala sam tako moćne i čvrste argumente! Godine su ih otopile i pretvorile u bledo sećanje. Jer, u onim cipelama mladosti i osećaja beskonačnosti, zaista sam u to verovala. U ovim, starijim cipelama danas, radim mnogo toga što sam se klela da neću nikad.

I stvarno, ne možemo iz jednog ugla mudrovati o potezima i uverenjima onih u drugim ćoškovima. Nije nam isto svetlo, kontrast, ne vidimo iste stvari, ne osećamo se jednako.

Ako stojimo na suprotnim stranama ulice, krenemo li oboje na levu stranu, nećemo se sresti.

Sve je to uglavnom slatko i simpatično. Sam sebi se nasmeješ, zabavite se na temu promene stavova i to je to. Idemo dalje ka novim uvek i nikad.

Toliko je bilo bezazlenih nikad i uvek u životu svakog od nas…

Uvek ću na važne događaje ići u visokim štiklama. Nikad neću staviti crveni karmin. Uvek ću nositi pantalone. Nikad neću farbati kosu u plavo.

Nema šanse da se ikad botoksiram. Podižem grudi. Uvećavam usne. Estetska hirurgija nije za mene.

Nema šanse da izađem iz kuće bez šminke, neuredne kose, u pocepanoj trenerci. Žena uvek treba da bude sređena i namontirana.

Nikada se neću sa njom posvađati, zauvek ćemo biti najbolje drugarice. On mene nikada neće prevariti, uvek ću mu biti verna.

Ja da vozim džip? Šta će to meni, ma nikad! Ko da koristi gradski prevoz, ja? Ma nema šanse, nikad u životu!

*

U životu svakog nas postojala je hrana koja nam je bila neukusna, pa i one koju smo obožavali. Ali, dođoše godine kad smo je uvrstili u jelovnik ili sasvim izbacili, zbog zdravlja ili zato što nam se promenio ukus. Ljuto nisam mogla ni da gledam, no, već par godina nema ništa slađe od toga. Slatkiše sam tamanila, a onda jednog dana, bez posebnih razloga, uopšte me više nisu mamili.

Pripadnici različitih generacija posmatrajući jedni druge često govore da oni ne bi nikad tako kao ovi drugi. Kad čovek malo temeljnije, i iskrenije razmisli, lako dođe do toga da ne treba biti baš tako isključiv.

Višak pameti često nas pecne upravo nam namećući da promenimo ta uvek i nikad uverenja.

Kada smo, tokom prve trudnoće, bili u poseti prijateljima sa dvoje male dece, užasnuta haosom u kući pomislih – kod nas ovako nikad neće biti! I nije. Svega par meseci kasnije postalo je, a tako je i danas, sto puta gore. Sad sam bliža onome da urednost kao u apoteci neću doživeti u svom domu.

Bila sam tema niza duhovitih opaski dok sam čekala drugo dete upravo zbog mog često ponavljanog – nikad. Moje je uverenje bilo da će i druga ćerka doći kad je meni vreme najlepše, dakle tokom proleća. Leto nije dolazilo u obzir, pretoplo i za trudnicu i novorođenče, posebno tih godina bez klima uređaja. U eri planiranih trudnoća ja se nikad neću poroditi u danima tropskih temperatura.

E pa jesam, u najtoplijoj nedelji u godini, krajem jula. Kao da mi je Univerzum poručivao – ne pametuj bez osnova, ne može se protiv prirode, ovo ti je lekcija za to tvoje nadobudno nikad.

A tek moja nikad na temu životinja! Kakav bre pas, nije to za stan, to se linja, prlja, ne dolazi u obzir, nikad! Koju godinu kasnije učinilo mi se da slatki mali pas mogao da bude član naše porodice. Toliko nas je osvojio da mu se ubrzo pridružila i ženkica. Ostalo je istorija. Danas su ravnopravni ukućani njih četvoro: dva psa, mačka i zečica.

Ta količina bezuslovne ljubavi, njihova lekovitost, način na koji nas resetuju i prizemljuju, to cenu nema. Trebalo je, možda, da postoji i jedno uvek kada su oni u pitanju, ali ne treba preterivati.

Sve su to lepe škole. One posle kojih se tako fino dalje razvijamo i rastemo.

 

*

Korisne su i one koje upravo iz tih pozitivnih promena naše nikad i uvek menjaju u – pa mogla bih i ovako, vreme je da ovo zaboravim, a zašto ne bih, ili čemu to.

Kad shvatiš da si toliko stvari uvek radila a zapravo možeš i bez njih. Poželiš da se baviš aktivnostima koje su ti bile odbojne, a sada, sa više iskustva i znanja, deluju ispravno i privlačno. Odrekneš se mišljenja koje su prihvatila od starijih u okruženju jer su te pogrešno učili da je važno da svi budemo isti, jer smo samo tada dobri i hvale nas.

Promene ti se potrebe i mogućnosti, godine ostavljaju tragove i odjednom načini da ih zaustaviš postaju interesantni, i deo tvog života. Porodica poraste i vrsta troškova se promeni, s liste prioriteta nestaju sada tebi nebitne, a do juče najvažnije stavke na svetu.

Prvi detaljni lekarski pregled i duboki udah lekara nakon koga su usledili ozbiljni i otrežnjujući saveti, često mnoga nikad i uvek kompletno promeni.

A ljudi? Kada nas razočaraju ili nečim neočekivanim privuku, naše isključivosti kada su oni u pitanju se menjaju, nekad jednostavno, često uz niz komplikacija, zavisno od toga koliko su u svakom, a posebno emotivnom smislu utkani u naše živote.

I od svih odricanja od čvrstih nikad i uvek, nekako mi se čini da su ta najbolnija, jer nam ne menjaju svakodnevne aktivnosti već i duše. Nema goreg nego kada te neko razočara i izneveri, kada shvatiš da to što si mu uvek verovao nije trebalo nikad da se desi…

*

Menjamo ne samo broj svećica na torti već i okruženje, potrebe, želje, menjaju nam se i energija i volja, više znamo i umemo ali gubimo na brzini i potrebi da izgaramo. Shvatamo da svet nije počeo s nama, nismo večni, ne možemo da zaustavimo vreme.

Nismo uvek u pravu, posebno kada tvrdimo da mi nećemo nikad ali ćemo uvek. Ko nam to garantuje? Ko nam dopušta da kritikujemo one što sada rade i žive ono što ne treba da budemo tako ludo sigurni da nećemo i mi jednog dana?

Štošta sam tvrdila da moram. Zapravo, toliko toga ne moram uopšte. Stalo mi je do stvari koje su mi bile beznačajne, ulažem mnogo volje i energije u ono što me se nije ticalo.

Menjam se. Ali, izbegavam to nikad i uvek.

Volim, ako već treba da kažem, da zvuči recimo ovako – sada mislim da ja to neću nikad, čini mi se u ovom trenutku da ću uvek…Ili, u prošlom vremenu – koliko se sećam, rekla bih da sam uvek, ili nisam nikad

Sve se mislim, ćuti i ne tvrdi, ne znaš koga i šta ne vidiš a čuje te. Nemoj da te opet događajima nauči da nije zgodno biti isključiv i šepuriti se čvrstinom stava.

Neki Univerzum, energija, šta li.

Neka vreme pokaže hoće li ono što do sada nisam ili jesam, postati jednog dana i zaista nikad i uvek.

Ali, neka ne žuri. Ne čeznem za odgovorom. I to sada mislim, sigurna sam, sto posto.

Samo u to i ništa više. Ostalo su zablude.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.