Dileme

0 Kometara

Nisu dileme retke. Samo nam se ponekad, pred lakoćom izbora, učini da ih ni nema.

Čak i kad smo stopostotno sigurni šta i zašto biramo i odlučujemo, malena lagana misao ipak odluta i do onog drugog.

Šta bi bilo kad bi bilo. A zatim i: šta bi bilo da jeste bilo, a nije.

Ako ne pokušaš, realno je da ostane i tinja, u nekom ćošku duše, misao kakav bi nam život bio da smo u određenom trenutku drugačije pomislili, postupili, odabrali. Ali, ako uvek igramo na sigurno, onda će to biti požar u nama, bićemo satkani od manjeg a izvesnijeg. Sa bezbroj želja i neiskorištenih mogućnosti koje nas kao stena pritiskaju.

*

Milion puta sam čula: probaj, nemaš šta da izgubiš, ako to ne uradiš nikada nećeš znati da li je bilo šanse i uveć će ti biti žao što nisi pokušala.

Mnogi u to ne veruju. Tretiraju neizvesne pokušaje kao gubljenje vremena, nerealna očekivanja, nesposobnost procene.

Nekako sam obično sklona onom prvom – kreni, ne može biti gore, samo bolje, a najgore je da ne uradiš ništa jer ćeš sama sebi kvocati do samog kraja.

Dešavalo se da shvatim odmah da sam dobro uradila, ali i da se brzo pokajem. Pa i da, iako u početku izgleda kao pogrešna odluka, vreme pokaže da je bila najbolja moguća. I obrnuto – da posle dugog perioda prividnog uspeha tek na kraju jasno vidim da nije trebalo da rizikujem.

*

Moram da priznam, što sam starija sve me više mrzi da se zalećem. Nije to nedostatak vere i strah, više manjak energije da „skačem u hladnu vodu“.

I sve češće se pitam šta bi bilo da se u prošlim vremenima nisam zatrčavala glavom kroz zid. Koliko, sada vidim kratkotrajni, željeni rezultat ipak nije bio baš najbolji izbor, a „sigurica“ koju sam imala, dugoročno gledano, ipak bila bolje rešenje. A opet, ostaje i zadovoljstvo što sam probala, jer bi me razmišljanje o mogućnostima od kojih sam odustala, grickalo mnogo više.

Možda bi bilo dobro prepuštati se razmatranju dilema hladne glave, a dok je pregrejana, potiskivati razmišljanja šta – ako – kad – da li.

I obavezno potrošiti više vremena na razmatranje svih, pa i najluđih opcija šta nas sve čeka u jednoj od tri opcije – da se ništa ne menja, da bude gore ili (što bi bilo idealno) bude bolje. I to tako da natenane razmotrimo koliko to jedno dobro utiče na sve ono što podrazumevamo u našim životima, u kojoj meri ga ne dotiče, pobošljava ili kvari.

E, to je onda velika dilema, toliko ogromna da one male ni zovemo istim imenom.

*

Svakodnevno imam dilemu da li da hleb umesim, skotrljam se do pekare i kupim ga ili pratim kretanje ukućana i prvom koji izađe napolje pošaljem porukicu „kupi lebac usput pliz“.

I nije neka dilema, nećemo ostati gladni kako god.

Ali, kad neko odluči da promeni posao zato što je atmosfera nepodnošljiva, ne može da podnese šefa primitivca i privilegovane a u stvari lenjivce, pa se zaposli na mestu gde je plata veća i sve naizgled tip-top? Da li je dovoljno da meri samo doživljeno sa prvom (savršenom) slikom novog, ili bi bolje bilo da „uključi“ dilemu na „turbo mod“?

Nešto mislim – ovo drugo. Jer, prvo, ti divni odnosi na novom radnom mestu možda su samo fasada, ne retko su i gori od onih koje je neko imao kao loše iskustvo. Drugo, i ako su zaista savršeni, kakve su šanse da u novom okruženju i za super platu radi toliko da svaki drugi segment njegovog života strada?

Bez namere da mračim, ali nije retkost da se porodice raspaduju zbog nečije zauzetosti poslom. Čemu nam služi fenomenalna ušteđevina ako nemamo kad da je potrošimo? Jesmo li zaista spremni da za par godina naš život opišemo kao „posvećen karijeri i ništa više“.

Promeniti posao bez obzira na sve. Promeniti posao ali na godinu, dve, tražeći nešto treće. Ostati na prethodnom poslu i trpeti. Ostati ali tragati za nečim drugim, što neće narušiti naš život. Ili, kako je moderno savetovati – pokušati da na trenutnom poslu promenimo okolnosti u našu korist.

Dileme, puste dileme.

*

Pustiti dete da samo bira školu ili fakultet, asistirati mu u donošenju odluka ili izabrati umesto njega? Kupiti mali auto za koji imamo novca, ili veliki koji smo sanjali ali nas istovremeno uvaljuje u strašan kredit? Otići u inostranstvo ili ostati ovde?

Od „beba“ dilema pojesti kolač ili ne, obući suknju ili pantalone, patike ili štikle, ošišati se ili ne, preko onih za nijansu ozbiljnijih kao što su dilema izaći uveče ili ostati kod kuće, početi sa trčanjem ili se upisati u neku teretanu, prvo peglati veš ili skuvati ručak, život nas nosi kroz bujicu premišljanja.

Najteže su one kada izlazimo iz jedne sigurnosti koja i nije nešto posebna ali nam se čini da je stabilna i ne može da se pokvari. Iako sve u životu može u sekundi da nestane ali i postane prekrasno, mi o lošijoj opciji uglavnom ne razmišljamo, a na bolju se plašimo da mislimo jer bismo sami sebe doživljavali (potpomognuti komentarima dušebrižnika) kao zanesenjake i sanjare.

Vreme i iskustvo učine svoje. Naučimo da ono najgore može da se preživi, ali i ona najbolje može da se desi. Godinama se i mi menjamo, naši standardi postaju drugačiji, raduje nas ono što nismo primećivali, primarno postaje sve što smo podrazumevali, a dešava se i da svaki sjaj gubi ono zbog čega smo treperili.

*

Zato je dobro kad neko ima dar da razmišlja daleko u budućnost. Čak i u ovom vremenu i na ovim prostorima kad sve to može da utiče i na ono s čim nema skoro nikakve veze.

Pre tri i po decenije danas najtraženija zanimanja nisu ni postojala, recimo. Oni koji su bili spremni za rad u novom i nepoznatom su profitirali. Mnogi su se tome toliko prepustili i zaneli da su sve ostalo zanemarili. A neki su odlučili da nigde ne žure, sve dok ih na radnim mestima, takoreći preko noći, nisu zamenile mašine.

Da, znam, tu su i ratovi, razni gripovi, pa i ovo globalno zlo koje nam je pojelo evo već drugu godinu života. I sve okrenulo naopačke.

„Kad bi čovek znao gde će da padne, oni bi seo“. Zvanično. Nezvanično, često sam bila među prvima na listi onih koji su iz čistog inata bili u maksimalnom zaletu. Posebno dok sam bila mlađa.

*

Dileme, dileme, dileme.

Da li da pevaš kad nisi neki talenat zato što ti se peva a slavlje je? Pa pevaj!

Imaš dve leve noge ali žarko želiš, iako imaš duplo više godina od ostalih polaznika, da ideš u školu plesa? Naravno da treba da ideš!

Hoćeš da budeš glumac? Pokušavaj. Želiš da pišeš? Piši. Sanjaš o tome da radiš nešto što ti je do sada bilo daleko, za šta nemaš predispozicija (na prvi pogled), dovoljno znanja i veština (za sada) i ne misliš da te čeka neki uspeh? Probaj.

Mani dileme u nekim trenucima.

Anuliraj teret onih teških prelomnih trenutaka svim ovim slatkim dilema.

Da jednog dana da s osmehom možeš da pogledaš unazad i kažeš da je to zaista bio život, a ne životarenje i preživljavanje.

Da brojiš i pobede i poraze, jer je sve bolje od straha kada imamo dilemu, i biramo ono najizvesnije, a ne u skladu s našom suštinom.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *