Dok čekaš da sutra postane juče

0 Kometara

Možda su se sasvim slučajno poklonili moji lični momenti raznih istina sa pandemijom korone.

A moguće da su ti meseci brojnih zabrana, uskraćivanja za mene esencijalnih sadržaja i strašna dešavanja, samo ubrzali i pojačali moje dane prosvetljenja.

Posebno ono da je ovo što sada jeste, ovaj sekund, jedan jedini, neponovljiv. Da više nemam vremena da čekam, odlažem, budem strpljiva. Sutra je tamo negde, možda ga bude, možda ne, postoji samo ovo sada. I nema smisla trošiti ga – na čekanje.

Ne znam da li bog, jedan ili više njih, postoje, ni da li im je smešno kad pravimo planove, mada su mi se često dešavale stvari u skladu sa tom narodnom mudrošću. Ili utehom, kako god.

Neću više ništa da čekam. Ne želim da ostavim za kasnije, vrebam pravi trenutak u budućnosti.

Neću.

Previše je onih „sutra“ dana koji su mi decenijama unazad izmakli i postali „juče“ a da „danas“ nisam ni primetila da su bili…

*

Sumanuto se ponašamo od prve svesne misli. Kao da je ovo sve samo proba a ne naš jedini boravak na planeti Zemlji. Učimo to od ljudi oko nas.

Počev od onih slatkih čekanja – da izađemo iz maminog stomaka, počnemo da sedimo, nasmejemo se, izraste nam prvi zub, stanemo na noge…sami počnemo da jedemo, koristimo nošu, prvi put uzmemo bojice u ruke…krenemo u školu, naučimo slova, zaplivamo, trčimo, zaljubimo se…

I kasnije ljudi oko nas očekuju nešto sutra za nas, i mi sami za sebe, desi se da nam se buduće vizije poklapaju, mada, obično nam se planovi distanciraju, u pubertetu posebno.

I gle – porasli smo, imamo razna fenomenalna prava, doduše i obaveze, ali često na njih žmurimo. U nekim godinama obujemo bar jedan par cipela naših roditelja, pa i onaj sa raznim očekivanjima, a time i sva njihova čekanja, da se neko drugi rodi, prohoda, poraste…

Matorci u to vreme našim planovima dodaju svoje, od brojanja dana do ponzije do nekih uživanja koja su odlagali kad ne budu morali na posao, istovremeno rasterećeni raznih briga oko potomaka.

Ali, ali. S tim danima ruku pod ruku stižu i zdravstveni problemi, manji ili veći, svakako takvi da od naših planova ostaje uglavnom samo lepa i nerealizovana misao.

Šta smo čekali celog života?

*

Čekaš da smršaš i kupih sebi onu posebnu haljinu, odeš u njoj na ono jedno mesto i sretneš njega. Dok tako čekaš prvi dan dijete, haljinu su prodali, na to mesto dolaze neki drugi ljudi, a on se oženio.

Čekaš onaj jedan slobodan dan koji nećeš potrošiti na razvlačenje po kući i surfovanje netom, ili spremanje stana, i otići na pregled dok doktora. Osećaš da ti nije najbolje ali zaboraviš da zakažeš pregled kada ti je dobro. I tako u tom čekanju dočekaš da ti nema pomoći.

Čekaš da više ne treba da brineš o drugima, da su svi srećni i obezbeđeni, sve na svom mestu. Ako taj dan ikad i dođe, sve planirano i čekano neće biti i ostvarivo, ili bar neće biti tako slatko i značajno kao što je u pravom, nepotrebno bačenom momentu, bilo.

Čekaš da te neko drugi prvi pozove, da te se neko seti, dođe, čekaš da te primete, da ti ponude, da imaš vremena za sebe, da te razumeju, saslušaju, čekaš, čekaš, čekaš…

*

Nekako još i razumem neka naša ljudska zajednička čekanja. Imala sam ih celog života, imam ih i danas, ali im se opirem…

Naravno da sam „jedva čekala“ da krenem na more, svake godine, ali ne i da se vratim kući. I da odrastem, ali ne i omatorim. Da se neka ružna dešavanja završe, ali nikako posle njih dođu nova.

Neka moja čekanja su podrazumevala, bez ikakve osnove, da će njihovim dolaskom biti zaustavljeno vreme i da ću u njihovom ostvarenju zauvek uživati. Kako naivno!

Godine su mi proletele u nametnutim čekanjima koje nikako nisam želela, i prema njima sam uvek, pa i danas, imala jak otpor. Sve je krenulo bezazleno, u uverenju da ima nekog svetla na kraju tunela. A zapravo, nije bilo ni njega ni tunela…Decenijama kasnije to nepromišljeno globalno trošenje naših jedinih postojanja dobilo je lepo upakovan naziv – nova realnost.

Onu staru koju smo voleli su nam oteli…

I tako čekamo neki tamo dan kada će proći jedan, pa drugi, pa treći rat, proći jedna pa deseta pandemija, pedeseta pa stota kriza…

Da ne bismo razmišljali o njihovom besmislu mi čekamo da prođu najhladnije zime i najtoplija leta, koje će smeniti opet neke strašne vremenske prilike koje, naravno, čekamo da prođu.

Čekamo nove godine čim u ovim do juče novim zabrljamo i želimo da ih bacimo kao zaprljanu pelenu. Neki početak sutra, danas ne.

*

Jednom u životu sam napunila 50 godina života i upola manje braka, samo te jedne godine su moje ćerke mogle da duvaju taj jedan poseban broj svećica na torti, samo jednom sam imala leto 2020-te koje su nam protraćili u čekanju…silna čekanja da sve prođe „pa da pijemo kafu“ zauvek su izgubljena jer ti moji posebni ljudi u međuvremenu su prestali da hodaju ovim prostorima…

I tada, u tim spoznajama, oluja u mojoj glavi je oduvala sve ružičaste tonove okrenute ka budućim danima koje samo treba sačekati…

Neću više ništa da čekam. Nemam vremena. Život mi se dešava dok ga rasipam na sve ono što ne mogu da menjam i realno mi ne pripada.

Neće biti vremena „posle“, ne vidim razlog da odlažem život za neka bolja vremena. Šta to „bolje“ uopšte znači, hoću tačno da znam, i ako može – i neki konkretan datum…

*

Dani su nam pobegli, stopili se u nedelje, mesece, godine…Sve smo dalje od datuma u krštenicama, sve više je praznih stranica naših života koje smo predali čekanjima. I ona divna uverenja – sutra ću, od ponedeljka, sledećeg meseca, dogodine…

Nismo ih ispunili. Nisu za pamćenje. Nema ih. Bačeni su. I na žalost, nepovratni…

I sve što mogu da uradim u ovom trenu, radim. Ono što nije moguće s nestrpljenjem odlažem, ali ne sedim i čekam da se dogodi, živim dalje.

Znam da je ovaj udah sada, već pri izdisaju prošlo vreme. Vremeplov nemam, ne mogu da se vratim i iznova presložim neke kockice u prošlosti.

A to bivše vreme, nekako i sa njim volimo da ispunjavamo sadašnje dok čekamo neko buduće.

Kopamo po njemu, vadimo iz pamćenja i življenja vredne trenutke, prepričavamo, okrzane zaboravom dopunjavamo i uranjamo u njih. Dok sedimo i čekamo neke takve ali nove, sutra normalno. Danas ne, danas čekamo.

U tom čekanju pravog trenutka desi se da smo od premladih postali prestari, od potrebnih nepotrebni, zdravih bolesni. Zapravo, mi smo nekada mislili da „nije vreme“ još za to nešto, čekali smo valjda neke idealne okolnosti, koje su takve samo ako se to nešto i desi ali toga nismo bili svesni. U međuvremenu, zdravi temelj na kom smo mogli da izgradimo tu neku našu životnu priču je propao, i sad je stvarno kasno…

*

Neću više ništa da čekam. Ne dam da me plaši život oko nas, ali neću ni da verujem da će jednog dana, samo malo da sačekam, biti pravi trenutak.

On jeste čaroban, i ne čeka se, baš zato je predivan i poseban.

Zove se – sada.

Ne sutra.

Jer tako brzo sve postane – juče.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.