GLEDAM JE DOK SPAVA…

0 Kometara

Još uvek se, u neko doba noći, probudim i odem do njihovih soba. Sve kao samo da vidim da li su zaspale, a ako jesu, dugo ne mogu da odvojim pogled od njihovih usnulih lica. Od miline.

I pre nego šta sam ih rodila, zarekla sam se da ću se truditi da upijem što više trenutaka s njima, jednom kad se rode. Moje devojčice.

I bi tako. Devojčice. One koje su dok su bile bebe mirisale na mir, ravnotežu, beskraj. Blaženih izraza lica, malko otvorih ustašca kao dugmića. O, kako sam volela kad bi se onako bezube u snu, nečemu, nasmejale. Čemu se bebe smeju, uopšte?

Volela sam samo da ih gledam. Da ne razmišljam o njima, o životu, o lepoti. Šta ima da se misli o njoj kad je takva, najčistija, bila preda mnom.

Kako su rasle, samo im se fizionomija menjala, ali bi izraz na licu dok su spavale bio isti. Da, dešavalo se da zaspim pre njih. Zapravo, to se dešavalo češće nego da one utonu u san pre mene. Ali, moj san odrasle osobe, majke, tanak da bih mogla da uhvatim svaki njihov neritmični udisaj, svaki pokret, svako šuš, sastojao se zapravo iz brojnih etapa spavanja i buđenja.

I tada bih opet posmatrala njihova lica. Prišla bih im bliže i udisala još uvek bebeće mirise. Ne znam koliko dugo deca mirišu na bebe, i otkud uopšte taj miris. Od mleka, od pudera, od kupke? Ne znam. Od lepote postojanja, jer ne upijaju kao odrasli boli, nevolje, tugu, neizvesnost, brige, strahove? Možda.

A ja sam beskrajno volela da posmatram kako se i dalje nečemu smeju u snu. Jedna je kao malena imala prekrasne rupice na obraščićima. Kad bi se nasmejala u snu, i one su se osmehivale. Druga je u snu pričala. Toliko mnogo i nepovezano i smešno!

Danju, one su rasle i razvijale se, rupice su nestale, postajale su samostalne i odrasle.

Mama odavno više ne mora da ih uspavljuje. Mama, iskreno, odavno već svako veče zaspi pre njih. Na trosedu ili u krevetu, to već zavisi od trenutka kada se čuje kako guraju ključ u bravu. Vratile su se kući, sad majka može da se ispruži…

A sad, kako će spavati, to je druga priča. Jer one su u godinama kad se ne razlikuju podne i ponoć. Život se grabi i sve je treperavo, intenzivno, bučno. Sve fercera od energije i brzine, a spava se kad se mora, kad telo više ne može da bude budno, spava se nevoljno jer toliko toga još treba uraditi.

Samo majka primećuje promene. Ušunja se da proveri da li je uključena peć, isključeno svetlo, otvoren prozor, da potera na spavanje jer nisu uvek svesne protoka vremena. Samo da ujutru ne budu pospane i spore, a novi dan ne trpi premor.

Otvorim vrata i zastanem ako su usnule. Tiho se približim krevetu i gledam. Moja beba spava. Bože, da li je moguće da im je u snu izraz lica nepromenjen! Jeste, ne mirišu više kao bebe, osećam parfem i miris šampona za kosu već dugo.

Ali, taj mir koji su imale od prvog dana, od prvog sna, nije nestao. Ne osmehuju se i ne pričaju više dok spavaju. I mnogo manje se vrte po krevetu. Dan ih sve više cedi i organizmi im traže mir, a život im još nije servirao toliko briga i ružnih momenata koji odraslima nastavljaju da traju i u snovima.

Gledam ih i razmišljam. Doći će trenutak kada bi majka morala biti glupa i smešna ako bi banula negde gde spavaju. Doći će dan kada će se radosne iseliti iz svojih sobica, isprazniti ih da bi mojoj tuzi ostavile više prostora.

Ma, znam ja da je to – život. I znam da sam svojim odlaskom posebno ocu napravila krater u srcu. A povod je bio lep, osnivala sam svoju porodicu. Ali, ponekad sreća zbog novog početka ne može da potisne tugu zbog jednog kraja…

Pre par dana sam se jednoj ušunjala u krevet. Zagrljene, kao čini mi se sto godina pre toga, pokušale smo da zaspimo. Ona jeste. Ja nisam. Pokušavala sam da je zagrlim što jače da bih je imala što više.

Jer, znala sam, ona više nije moja beba…samo me voli kao i kada je bila malena, pa neće da me izbaci i kaže da nisam normalna. Jer, u čemu je fora da spavamo zajedno?

Na krevet je skočila Beka. Naša devojčica jorki koja ne zna da je pas. Ljubomora je čudo! Navikla da bude kraj mene, nije bila srećna zato što ležim u drugoj sobi sa drugom devojčicom.

Postajalo je vruće, ipak je to krevet za jednu osobu, bila je gužva kao u autobusu, čim se pomeri jedna pomeraju se i ostale. Poljubila sam svoje dete, uzela svog psa i otišla u svoj krevet.

Dugo nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o noćima kada nisu mogle bez mene, kada bih im pre spavanja pevala, pričala priče, kada smo se smejale, a ja ih razigrane umirivala. Posebno o onima kada smo na našem krevetu ležele sve tri, jedna na jednom a druga na mom drugom ramenu.

Razmišljala sam i gledala Beku. Ti si, Beko, sada nagrabusila. Sad ću tebe da uspavljujem, a kad zaspiš gledam i ljubim. Vidi, i ti imaš taj blaženi bebeći izraz! A što se pomeraš i bežiš kao da te davim? Uh! I psu sam dosadna…

A ja tako volim da ih gledam dok spavaju. Da uživam u lepoti njihovog postojanja i miru kojim zrače.

 

 

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.