Jesi videla

0 Kometara

/Oktobar 2021/

Uvek je bila sklona dizanju panike. U svemu bi umela da nađe onaj mikrogram lošeg. Vazda je o svima i svemu brinula. A sad, kad je u desetoj deceniji, sve to je ubacila u turbo mod.

U tome joj onoliko pomaže čarobna kutija, posebno jedan kanal, na kom se svakodnevno pojavljuju raznorazni i pričaju šta im padne na pamet. Može im se, znamo kakav je sistem kažnjavanja na ovim prostorima. Ali i kakav je globalni, ovde sasvim lepo razvijent trend, iznošenja ne samo mišljenja nego jedino istinih znanja svih o svemu.

  • Jesi li čula šta su danas rekli? Svi ćemo pomreti.

Prekidam je jednim oštrim „znam, to je sasvim logično“. Ali ona ne odustaje.

  • Nije meni zbog mene nego zbog vas, deco, i zbog one sirote dečice.
  • Pa mi ćemo te budaletine da ignorišemo, a deca i tako više pilje u telefone nego televizore, i rešena stvar.
  • Ti sve to tako olako shvataš, ali taj čovek je stručnjak…
  • Stani bre. Stručnjak – za šta? Sam sebe proglasio ekspertom i baljezga šta mu pada na pamet. Prestani da se truješ takvim glupostima.

I tako svakog dana. Po dva do tri minuta. Negde između 6 i 7 popodne. Ona koja kad se zagrcnem gutljajem vode odmah kaže da sam bolesna i da moram da uzmem lekove.

Ona, koja nas uvek vidi polomljenim i u krvi kad idemo autom po mraku, u najboljem slučaju u bolnici svaki put kada bilo gde putujemo, opljačkanim, izbodenim, prebijenim, pa od nedavno i prodatim u roblje ukoliko je reč o vanevropskim destinacijama.

Odavno me sve to ne potresa. Trudim se da je, ako je moguće umirim bez preteranog ubeđivanja i rasprave. Jer bih time sebe uznemirila, a to ne dozvoljavam.

  • Da li su ti zatvoreni prozori?
  • Ma jok, pa znaš da je nama na ovoj vrućini sve otvoreno.
  • Joj meni, prehladićete se.
  • Tetka, napolju je 30 stepeni! Nema šanse da nas dašak vetra, kog, usput, ni nema, produva.
  • Ti nikad ne slušaš! Nije samo to. Zatvori prozore i ne diši taj vazduh, danas je neka žena rekla da…
  • I ja sam rekla milion puta da to ne gledaš, pa meni ne veruješ a njima veruješ sve, bez razmišljanja.
  • Jesi li i sama rekla da nešto napolju smrdi?
  • I smrdi. Ali ponekad valja otvoriti prozore. Izaći napolje. Prošetati.
  • Pa ti nisi normalna! Napolju je virus…

A taj virus, kao i svi pre njega, i oni koji su bili aktuelni i tri puta više onih koje je ona „znala“ da postoje ali to „niko“ ne govori, to joj je omiljena mračna tema.

  • Jesi li čula šta su rekli danas? Baš ih je mnogo umrlo, ima i dečice…
  • Pa dobro, šta mi tu možemo. Neće ništa biti bolje ako se ti sekiraš, osim što će tebi biti loše.
  • A kako ti ne brineš? Danas su rekli da ovo nikad neće proći. Sve je zatrovano. Ubijaju nas namerno. Ovo je, draga moja, rat.
  • Sto posto. Najbolje da se ubijemo sami odmah, i eto rešenja.
  • Nemoj tako. Čula sam…
  • …na televiziji, naravno, jer te budale nema ko da pohapsi zbog budalaština koje izgovaraju…
  • …pa otkud ja da znam da nije istina?
  • A kako znaš da jeste? Nije ti sumnjivo što malo pričaju jedno, pa onda dijametralno suprotno, pa nešto treće.

Eh, kako. Veruje ona svima koji pričaju o strašnim stvarima, zloslutnim prognozama, raznim stradanjima. Njoj izuzeci definišu pravilo, naravno samo ukoliko su bilo čemu negativni primeri.

Kad kažu nešto dobro, pozitivno, nešto za radovanje, ona ili ih ne čuje ili ignoriše. Dobro? To ne postoji!

  • Neko je danas hteo da mi obije stan.
  • Kako znaš? Što me nisi zvala?
  • Pa, nešto je šuškalo na hodniku, a posle je neko zvonio dole…
  • Tebi? Jesi li se javila?
  • Možda i nije meni zvonio, samo sam čula zvono, a sad da li je moje, ne znam.
  • Otkud ti to da je taj neki došao baš kod tebe?
  • A to. Danas su pričali na televiziji kako upadaju u stanove starima, sipaju im neki prah…
  • Ne, ne, to rade samo po Novom Beogradu. Bezbedna si.

U trenu se setim da joj tamo živi drugarica od 95 godina, javiće joj, ne kapira da sam ironična.

  • Šalim se, ne rade to uopšte kod nas, to su pričali o…Rumuniji.
  • Kao da je Rumunija daleko! Eto njih kod nas za par dana, videćeš!

A drugarica…ista priča. Kad se jedna ne javlja na poziv, nema teorije da bi ova druga pomislila da se: kupa, piški, spava, šeta, ili jednostavno – od televizora ne čuje. Nikako. Isključivo leži mrtva i opljačkana.

  • Gledala sam doktorku Danicu, i sve to imam i ja.
  • Šta sve, o čemu pričaš? Nemaš opet rak, to je iza tebe.
  • Znam da nemam. Ali imam koronu. I ona je ima…
  • Nema više, imala je, sto puta je već pričala o tome.
  • Je l? Pa što mi nisi rekla? Vakcinisala se kao ja i dobila koronu, eto, sve što je rekla kako joj je, tako je i meni!
  • Sve si pomešala. Pričala je kako je pre par meseci, ako ne i pre godinu dana, pokupila virus. A vakcinisala se tek sada. I ti nemaš baš ni jedan simptom. Čujemo se svaki dan. To što je tebi, to su godine i pritisak, korona ne.
  • Ja ti kažem da jeste!
  • Hajde, šta to ti osećaš a da je doktorka rekla da je bilo i njoj kad je imala koronu? nisi izgubila čulo ukusa? A mirisa? Imaš li temperaturu?
  • To ne. Ali malaksala sam. I imam sve kao ona.
  • Šta sve?
  • Pa sve.
  • Hoćeš da zovem hitnu ili te vodim u kovid ambulantu? Mislim, bila sam kod tebe pre par dana…ako imaš koronu, moram da znam, zbog ove dve što ih dečicom zoveš…
  • Nikako! Ne dolazi u obzir! Pa da se zarazim…Jesi li videla kako je danas…
Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.