MA, PUSTI

0 Kometara

Koliko je samo puta moj otac to izgovorio. Ne kao savet. Nego u obraćanju samom sebi. Pa tek onda i svima oko njega.

Ponekad je tim rečima stavljao da znanja da je tu, za njega, tačka.

Mnogo češće, te dve reči su značile da nema ni volje ni želje ni razloga da se tom nečem posvećuje.

Ne prihvatanje poraza nego sklanjanje od gluposti i nepotrebnog, čuvanje i poštovanje sebe.

A ja sam tu rečenicu, nekako, usvojila. Nije trebalo.

*

Jer, kada se osvrnem, jasno vidim kada je to pristojno „ma pusti“ trebalo da zamenim nečim drskim i žestokim. Da ne dam prednost svom trenutnom miru nego svim mojim nemirima koje je stvorio.

I kada pogledam tatin život sasvim sam svesna da mi je to, kad znam šta je moglo da bude a šta se dogodilo, ipak bila više neka „linija manjeg otpora“ nego dostojanstveno uzdizanje iznad tog nečeg.

A u ovom ludom vremenu je sve to jasnije i primetnije – kad očekuješ razne pravde a njih nema, veruješ da se dobro dobrim vraća pa se uveriš da je to čista budalaština, razmišljaš pošteno i misliš da su i drugi takvi.

Nisu. Većina nije. Zabrinjavajuća većina.

I ono da pametniji popušta – to je nešto najgluplje čemu su nas naučili. Popuštali su, i? Gde smo stigli?

*

Koliko sam samo puta ispala glupa misleći da sam poštena i pametna!

Dešavalo se da uz to „ma pusti“ izađem iz svog i ostavim neke druge da gazduju. Kao kada bi ti pijana nepoznata budala ušla u stan, i ti umesto da nju izbaciš napolje, izađeš i ostaviš joj sve tvoje na raspolaganju.

A svet ne vidi da je to bio tvoj način da izbegneš sukobe koji nemaju smisla. Ne. U očima drugih ti si neko ko je pobegao, izbegao da se bori, u najboljem slučaju otišao iz nekih desetih razloga.

I tu ono „ma pusti“ gubi svoj prvobitni smisao, i postaje knedla u grlu koja ti od glave pravi tempiranu bombu, kao stena pritiska pluća i ne da da dišeš.

*

Pa ako ti neki treći na sve to daju mudre savete tipa „zaboravi“ i „oprosti im“, tačno da eksplodiraš…

Što da zaboravim? Pa da opet napravim isto? Doduše, ponavljala sam greške čak i pamteći ih do detalja…Ne mogu da zaboravim. I neću. Neprekidno kopam u potrazi za rešenjem, makar delimičnim saniranjem štete, i teško da ću odustati. Kada se to desi, to više neću biti ja, nego moja senka, bleda senka.

A vala da praštam, e to neću ni da pokušavam. Splasne potreba da nekog uništim u meri koja me brine, dok istovremeno vizualizujem načine na koje to želim da uradim. Sudari se moja potreba da nekom nešto vratim sa strahom od sebe same u šta se pretvaram.

Sve u nameri da sačuvam bistar um i svoje zdravlje, moj mali mir i sav divni kolorit u mom životu, i dalje ne znam šta bi mi više u tome pomoglo – ono „ma pusti“ ili manijakalna borba koja nije nimalo u skladu sa mnom.

*

Ponekad jedno malecko „ma pusti“ motiviše neke da te rečima i postupcima dovedu do sledećeg. Pa još jednog, petog, desetog „ma pusti“. I te dve reči koje su se u početku odnosile na jednu sitnicu, sada očekuju za niz sve većih i težih stvari.

Ako pukneš jer više zaista ne možeš da izdržiš, sva ona prethodna dopuštanja i popuštanja padaju u vodu. Eto tebe na listi zlotvora na ubedljivom prvom mestu. Ona? Nikad ništa, strašno.

Volim da citiram naše stare, u ovom slučaju to je misao: Daš čoveku prst, on traži celu ruku. Ali i: Hiljadu puta da pomogneš, i kad prvi put ne možeš, to je gore nego da nikada nisi ni pomagao.

Istina. Ako je tvoj prvi odgovor negativan, reakcija može biti ljutnja usmerena na tebe, ali malena, uz prihvatanje tvog „ne“ posle čega te ne diraju. Međutim, ono poslednje odbijanje posle niza prihvatanja, jer nemaš više snage i kapaciteta, to se ne prihvata nikad. Zamalo pa ispadaš ti nezahvalan i nekome dužan, jer, lepo si ih naučio da si tu.

I neće te pustiti dok te sasvim, nekako, ne unište, spuste, dok im ne postaneš dosadan i jadan, iskorišten i isceđen.

*

Ma pusti šta rade. Ma pusti šta pričaju. Ma pusti ih, imaš svoj život.

Ma pusti ma pusti ma pusti…

I dok pun razumevanja balasirajući se rečima „ma pusti“ propuštaš druge na stazi života, sve manje veruješ u te reči i potrebu da živiš u skladu s njima.

*

Ne bih ja puštala više nikom ništa. Napuštala sam se dovoljno. Jasno vidim do detalja kako je štošta moglo da bude samo da me to „ma pusti“ nije vodilo.

I podvlačim crtu – vrlo jasno sam na velikom gubitku.

Čak ni sva lepota koju u životu zaista imam, ne može da ukloni senke koje sam smestila u svoju prošlost iz najboljih namera.

Znam sve. Kažem da tog „ma pusti“ više neće biti i onda se nešto desi, novo iskušenje, i ja opet kao budala srljam, sve puštajući da bude drugačije nego što treba.

Povedu me emocije, i nesposobna da kažem ne, radim ono što je u korist moje štete, izbegavajući štetu drugih. I posle mi je krivo. Pa i teško da bes guram pod tepih. I onda se ljutim na sebe, šta ću kad se nisam na vreme na druge ljutila.

*

I želim da jednom naučim da to „ma pusti“ dobije drugo značenje. Da kažem sebi: Ma pusti to šta očekuju, radi ono što tebi valja.

Reci šta misliš. Pogledaj popreko. Ne razmišljaj da li je fer prema drugima ako prema tebi nije.

Ma pusti to „ma pusti“. Lagano. Neka zaista bude po tvome.

 

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.