Majka može ali ne mora da te rodi

0 Kometara

Kao klinci smo učili brojne pesmice o mama koje su nas rodile i koje su prema nama fenomenalne.

U to vreme, nije se toliko glasno govorilo o ostavljenoj deci, usvajanju, vantelesnoj oplodnji, mališanima koji su zlostavljani na razne načine. Možda svega toga nije bilo kao danas, nije bilo ni mogućnosti da možemo da dođemo do niza informacija.

A postojao je i kalup u koji je svako trebalo da se uklopi, pa su se različitosti prećutkivale.

Nije trebalo.

Jer je pomisao da mnogo nas neće jednog dana ipak da odraste i sazna i štošta spozna, pa i primeti razlike, potpuno besmislena.

A mnogo više boli kad čovek padne sa veće visine.

Mnogo je manja rupa kad pogledaš iza sebe a imaš 5, 10 godina, nego kad si prešao 40 ili 50.

*

Ne optužujem. Ne kritikujem. Razumem da žene mogu da rode bebu koju, jednostavno, ne doživljavaju kao svoje dete prema kome gaje najnežnija osećanja. I to nije stvar njihove odluke i toga da li žele, već da u pitanju mogu biti i razne pa i ozbiljne bolesti sa strašnim posledicama.

U našoj ulici je živela ženica, inače lekar, koja je odmah posle porođaja pokušavala sebi da oduzme život, i iz trećeg puta to i uspela. Depresija ili ne, tek, ona dalje od rađanja mentalno nije umela i htela. Zašto, to sad nije bitno, dovoljno je tužno i bez tog saznanja.

Imala sam drugaricu koja se po svojoj volji udala. Zatrudnela. Normalno rodila sina. I – nešto se dogodilo. Nikom od nas ni reč nije rekla o tom detetu decenijama! U jednom trenutku je ostavila mališana sa ocem i nastavila život devojke kao da se ništa nije desilo.

I onda sam ja rodila prvu ćerku. Naravno, došla je da je vidi. Mislila sam da će mi sa glave opasti sva kosa kada je rekla:

  • Blago tebi, i ja jedva čekam da rodim bebu.

Znala sam celu priču. Ona nije znala da ja znam. Nisam umela da joj priđem, i dalje ne znam da li je istinu krila samo od nas ili i od sebe.

Danas se hvali da ima unuke, upravo od tog sina. Njegove prve dve decenije života ne pominje.

*

Ima li sve to veze sa pokušajima da budemo u tom nekom poželjnom kalupu? I da u određenom trenutku rodimo decu? Inače će nas udaviti sa pitanjima zašto to još nismo uradile? Pa onda kada shvatimo da nas taj okvir žulja, bude više štete nego koristi, jer račune plaća dete?

A mediji svakodnevno po više puta objavljuju tekstove o raznima o kojima, odmah nakon porođaja ili dok su im deca sasvim mala, pišu da su se „ostvarili kao roditelji“.

Ona je izašla iz porodilišta, i sada kada se „ostvarila kao majka“…Dođe mi da napišem da se samo porodila, rodila bebu, da je put do ostvarenja nje kao majke vrlo dug, i da se nadam da se ostvarila u još nečemu.

Zašto si odmah ostvaren ako si roditelj? Zašto te tako ne zovu kada si posvećen humanom radu, nauci, sportu, kuvanju, pranju, bilo čemu? Zar si se ostvario činom rođenja bića koje ima tvoje gene, ili ne bi bilo loše da se angažuješ i dok to detence raste, narednih nekoliko decenija?

*

Nisam se ostvarila kao majka kada sam rodila prvu a zatim i drugu ćerku. Sviđa mi se ona misao da sam se tog dana i ja rodila – kao mama. Koja je takođe trebalo da raste, sazreva, uči i postaje mama u onom smislu koji je jedino važan.

Sada kada nas svega par meseci deli od trenutka kada će i mlađa, diplomiranjem na fakultetu, završiti školovanje, kada su odrasle, samostalne, umeju da rade i zarade – sada mislim da sam se ostvarila i kao majka. Pre toga, ostvarivala sam se u raznim oblastima.

Nije majka ona koja te rodi. Toliko je ostavljene dece, oni to najbolje znaju. Neki ne žele, neki su u potrazi za svojim biološkim majkama. Neki od njih imali su sreće da ih usvoji neka druga žena, vaspitava, neguje, grli i voli. To je njihova majka.

Ona što je rodila ćerku pa svom dečku dozvoljavala da je do smrti zlostavlja – ta se vala nije ostvarila kao majka iako je to dete rodila, nego kao zlikovac i poremećena osoba.

Nije dovoljno porođajem postati mama, potrebno je to i ostati da bi ta „titula“ imala svoj pravi smisao.

*

Blagoslov je kada neko želi da ima dete i u tome uspe. Tužno je kad neko to sanja, a ne može.

Međutim, vidim još dve grupe ljudi. Jedni su oni koji bez obzira da li bi fizički mogli ili ne da imaju decu, to ne žele i potpuno su u miru s tim. Druga grupa je ozbiljan problem.

To su ljudi koji uopšte nisu sposobni da budu zaista roditelji. Sada pišem o majkama pa ću reći – to su žene koje rađaju i time grade svoj imidž, sliku gore pomenute ostvarene, u najblistavijem poželjnom kalupu.

Njima je dete lepo obučeno majmunče za fotkanje i razna dešavanje na kojima ljudi mogu da vide koliko je ona fenomenalna majka. Na žalost, kad nema publike takve žene prestaju da glume.

Njima nije važno da li dete srećno već šta će drugi reći. Nije bitno kakav je čovek, već kako nju kao majku vide. Dete nema prava da bude drugačije od onog što je ona smislila, jer se takvo ne uklapa u njenu sliku savršene osobe koja je usput i majka.

*

Takva deca nisu gladna, fizički zapuštena, ne možete ih na prvi pogled prepoznati osim ako već ne poznajete neko takvo dete. To su deca koja se vazda trude i dokazuju, hrane tim retkim svetlim trenucima majčinstva, bore za svaku lepu reč, koja dolazi, naravno, samo ako neko treći može da je čuje. Jer, setite se, takve majka pažljivo brinu o slici koju drugima predstavljaju, i trude se da se ne primeti istina koja se dešava iza zatvorenih vrata.

To meni jako liči na ono plakanje i zapomaganje za pokojnikom koje dolazi od plaćenih narikača, koje ridaju bez i jedne suze i u sekundi prestaju kad ljudi krenu da odlaze sa sahrane. Ne, ovo nije preterano poređenje, verujte.

Znam. Ja sam dete ukras i sredstvo na putu do raznih ciljeva. Ali ne i cilj. Samo mi je žao što to nisam ranije shvatila, nego sam skoro pola života bila samo igračka.

I zato znam da majka može ali ne mora da te rodi. Neke tim činom stave tačku, a nekim je to tek prvi korak na najlepšem, putu majčinstva. Koji sam kao odrasla, srećom, postala.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.