Novogodišnja i ostala (praznična) ludila

0 Kometara

Nisam ja oduvek bila ovakva. Slavila sam ja i nove godine i osme martove. A onda shvatila da mi ne prija da budem deo ludila kada moramo da se radujemo i moramo da kupujemo poklone i moramo da budemo budni celu noć i jedemo i kad nismo gladni a posle…kako nam Bog da.

Imali su dani praznika čar kad sam bila mala ja, i kad su nam deca bila mala. Od kada su ukapirale da Deda Mraz ne postoji uopšte nemaju problem da poklone dobijaju ranije, pa i početkom decembra. Samo da je ono što su smislile. Lično, više ideja nemam šta kome da kupim a da se to nešto i koristi i ima smisla. Police su nam pune „jao hvala, što je lepo“ poklona koji su odmah posle novogodišnje noći sklonjeni i zaboravljeni.

A i godine iskustva su me pretvoprile u osobu koja zna da se zapravo samo broj u kalendaru menja. Toliko decenija viđam ljude koji prvog dana nove godine ustaju jednako tužni, debeli, sami, nezadovoljni kao i poslednjeg u staroj godini.

Naučila sam da je najbolje slavlje i provod kada ne planiramo, kada nismo obučeni u specijalne, danima tražene odevne predmete, da se sećamo emocija, reči i smeha, dragih lica, ali da nemamo pojma kakve je ko cipele imao na nogama, kakva mu je bila frizura i šta je imao na sebi.

I ne volim taj stiskavac u redovima, kao da je pred nama sudnji dan, sudare i neprekidno trubljenje u saobraćaju, kada vozim brzinom manjom od one kojom bih hodala i to s jednom nogom u gipsu. Zašto smo kao poludeli u poslednjoj dekadi decembra? Zašto mislimo da će se od 1. januara sve promeniti?

*

A o tome da slavimo mimo sveta prvo Novu godinu pa Božić, o tome ne bih…

I kad sam kod vere, meni to liči na slavljenje slava. Mene su učili da je slava dan porodice i bližnjih. Dan koji obeležavaju ikona, sveća, žito i vino. Odlazak u crkvu, s ponosom sećanje na one kojih više nema. A ne zakupljivanje kafane i lokalnog orkestra, pretpani stolovi i masni prstići, razbijanje čaša i padanje u nesvest od alkohola. Da, i to sam viđala…

Meni je praznik Banje veče, potom i Božić. Mir i toplina porodičnog doma. Dan bez žurki i lumpovanja. Vanilice na stolu i salenjaci. Spokoj.

A žurke i ostalo, one su za sve druge dane u godini.

Isto tako, meni 8. mart nije moj dan. Kada su cure bile male bio je, dan suza radosnica u vrtićima i školama, neveštim rukicama pravljena srca i ljubavlju nacrtane čestitke. Želim da budem poštovana žena 365 dana u godini. Moj muž se tog dana ne opija s ortacima slaveći 8. mart, ne kupuje cveće po nenormalnim cenama, ne znoji od računanja koliko osoba ženskog pola ima u okruženju. On nam kupuje kad želi da nas iznenadi, kad mu se učini da bi nešto moglo obradovati neku od nas. On me podržava svakodnevno, i da bi taj dan bio drugačiji od ostalih morao bi da se ponaša nenormalno, dakle da taj dan ne bude moj.

*

Zapravo, ne sviđa mi se što volimo da prenaglašavamo tako da se zatre prvobitni smisao, toliko da sve bude pod moranje, na ivici depresije i uz ogromne količine stresa.

Ja pamtim kad je čovek mogao da prošeta gradom u novogodišnjoj noći i svrati negde na piće, tek tako. A da prethodno nije uplatio desetine evra za stajanje baš u tom ćošku kafića. Pamtim kada se moja majka brinula samo zbog saobraćaja, a ja sada brinem i zbog petardi, terorista, ludaka, onih što džepare, koriste prejake droge, ne koriste lekove a trebalo bi, pušteni su na vikend i slično. Da, i zbog Deda Mrazeva koji i sebe i sve oko sebe dižu u vazduh…

I ne sviđa mi se što se sve pretvorilo u ambalažu bez sadržaja. Ako se nismo fotkali, kao da nismo ni slavili. Ako se nismo preždrali i prepili, znači da se ne radujemo Novoj godini. Ako nismo poginule za šporetom, ne volimo dovoljno porodicu.

Gledam devojke izgiboše na štikletinama do suza. Instagram osmesi na licima a u uglovima okica suze od bolova. Hej, postoje i niže štikle, i drugačije i one stare, udobne, nije sramota ne biti u novom za novu godinu. Pa, i naša suština, stara, ulazi u nju…

Jesam, i ja sam slavila nekada zato što svi slave, i brinula mesec ranije gde ću ići 31. decembra. Kupovala novu garderobu. Ukrasni papir. Brojala novac sabirajući hoću li imati za sve planirane poklone. A onda sam shvatila da sam sve osim – srećna. I prestala.

I tako sam i ove godine kupila sebi knjigu za tu „ludu noć“, čekali smo da se cure uparade i odu, svaka na svoju stranu. Vrteli smo TV kanale, pričali o tome kako da ne piše u uglu koji je, po sadržaju ne bismo ni znali. Pojačali smo muziku u potoć da nam se psi ne traumiraju od bombaškog napada sa okolnih terasa i odmarali.

Kada su devojke stigle sa dočeka, utonuli smo u toliko čekani san.

*

Prvo januarsko jutro nije donelo ništa novo, sem beskrajne tišine na ulicama. Imala sam isti broj kilograma. Jednako mi je bilo strašno da se po buđenju pogledam u ogledalo, prvo zato što ne vidim a drugo zato što i bolje što ne vidim. U korpi za veš i dalje je bila gomila neopranog veša, Deda Mraz gomilu opranog nije ispeglao, ispred zgrade su bili isti automobili.

Ušla sam u novu godinu i ništa se nije promenilo osim poslednjeg broja u kalendaru, koji ću još par dana zaboravljati da napišem.

Da nije bilo prenosa koncerta iz Beča i Ulice otvorenog srca, taj dan bio bi kao i svaki drugi neradni. Retkost s kojom ne znam šta ću.

A kada je reč o odlukama i promenama, one odavno pripadaju trenucima kada mislim da je vreme za njih i kada sam spremna da ih prihvatim, a ne kada je to kalendarski zgodno.

A kraj mene, isti voljeni ljudi, ljubav koja ne zna za kalendare i datume. U mislima ista draga lica, meni bliske duše.

O Deda Mraze, hvala ti što ništa nisi promenio. Ne treba meni poklon od tebe, dobila sam ga od – života.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.