SAMO JOŠ OVO…

0 Kometara

Nema u životu „samo još ovo“. Nema. To se zove novi posao, nova akcija, nova stvar, nova situacija. I nije isto ako to sama sebim kažem, i kada je izgovori neko drugi.

Jer, taj neko misli da onima kojima govori za to „samo još ovo“ treba bukvalno onoliko vremena koliko je njemu trebalo da to izgovori.

Zato se i prave planovi, projekcije, dogovori. Šta želite? Dobro. Za to je potrebno toliko vremena, resursa i novca. Svako „samo još ovo“, traži novo vreme, resurse i naravno novac. Ah da, na ovo poslednje smo zaboravili…

Zamislite da arhitekta projektuje zgradu, i onda neko dođe i kaže: samo još jedan sprat. Ali, da se uklopi u cenu. Naručite večeru, stigne račun, vi platite i onda tražite „samo još kolač“. Kupujete hranu, platite i uzmete s police „samo još ovo“. Da li ćete to nešto platiti? Naravno. Zašto tako ne razmišljate kada vi to izgovarate?

Mada nije isto kad sebi kažem „samo još ovo“ i kad to čujem od drugih, jednako nije dobro. U prvom slučaju teram sebe preko granica, u drugom me teraju do bezobrazluka.

„Samo još ovo“ je novi posao, pravim novi plan, postavljam novem ciljeve. Odvajam novo vreme kradući ga od nečeg drugog.

Može „samo još ovo“ biti i dobro. Kada radiš nešto što je tvoje i za tvoje, nešto lično, što te ispunjava i nije posao već zadovoljstvo. Kada se ne osećaš kao majmun, kada to ne čuješ često i kada je baš baš potrebno, jer se pokazalo da se bez toga ne može.

Ne valja kada imaš osećaj da neko ne ceni ni tebe ni tvoje vreme ni tvoj rad. Kada je ta rečenica posledica naleta nečije kreativnosti, premišljanja, izvoljevanja.

Nije ovo samo moj problem. To svako od nas čuje. Kad šef, spremam za odlazak kući na kraju radnog vremena to izgovori zaposlenima, to znači da oni moraju još da ostanu. Krojačici reći „samo još ovo“, znači da dosta toga mora da uradi ponovo.

I da je samo jedno „samo još ovo“, vremenom to postaje niz rečenica koje počinju tako. Dakle, niz sati koje u to treba uložiti, i niko ne pita koliko to – košta.

I nema tu objašnjavanja. Ili zaista ne kapiraju ili glume.

Ni po jada da to izgovore dok je rad još u toku, dok ima vremena i prostora. Nego vazda naknadno. mi se predomislili. Palo nam na pamet. To nama izgleda tako jednostavno.

I tada kao da mi kažu, to što radiš je toliko prosto i jednostavno, minut dva i gotovo. A i ti si toliko dokona da sigurna sediš i jedva čekaš da nam se probudi mašta.

Može li montažer samo još ovo da ubaci? Samo jedan rez? Za par minuta? Pa mi to da pogledamo pa da smišljamo dalje?

Vidi, ne može. Jer on ne spava za radnim stolom. Treba mu vremena i goriva da dođe i ode, vremena da sve raspakuje i ponovo složi. Samo jedan rez ne postoji. Ako misliš da je tako jednostavno, uradi sam. Novi posao, nova cena.

I stigli smo do trenutka kada kreće mrgođenje! Naravno je da bezobrazluk što nismo shvatili da je to tako jednostavno! Pa to je „samo još ovo“, ništa više.

Ako ćutimo, „samo još ovo“ nam postaje kamen oko vrata, mrtva trka da li je teži fizički ili nas više satire iznutra. Do trenutka eksplozije.

Ja nekako u poslednje vreme eksplodiram odmah. Ima već spremljen monolog po tom pitanju. Može li? Može naravno, svesni ste da je to novi posao?

Naravno da nikome od nas nije problem da se nešto doradi, utegne, ulepša. Problem je kad neko menja mišljenja, kad ne mogu da se dogovre, kad izgleda da od dosade smišljaju razne verzije.

A posebno kada znamo da sami na to nikada ne bi pristali…

Jednom sam, davnih dana, prekinula komunikaciju s kolegom koji je, posle završetka moje smene, poslao saradnika u restoran televizije gde sam ručala sa prukom da odmah dožem samo nešto da mu pročitam. Prvo, čitanje za njegovu emisiju nije mi uopšte bilo u opisu posla, drugo u redakciji su bile kolege koje su došle na smenu posle moje, i treće već sam jednom to uradila toga dana a onda je on smislio „samo još nešto“. Proglašena sam nevaspitanom jer sam rekla da će morati da sačeka da pojedem hranu. Najvažnije, bilo je to za emisiju koja se emitovala jednom nedeljno. Dakle, nije bilo hitnosti.

Ima drugaricu koja dahće pritisnuta gomilom tih „samo još ovo“. Bude mi žao, po tri puta čita isti tekst, što čita nego dolazi i odlazi, pomera obaveze i juri kao bez glave da bi još jedno „samo još ovo“ uglavila. I ćuti. Jer, ako ostane bez tog, čak i tako bezobraznog klijenta, ostaće bez honorara.

A ume ona, baš kao i ja, to „samo još ovo“ sama sebi da natovari. I to u nizu. Pa se nanižu sati i dani, i tek odjednom osetiš da ti se vrti u glavi i da te telo izdaje.

Samo još ovo da ispeglam, samo još ovo da sredim, samo još ovo da napravim, završim, promenim…iju! Već ponoć!!! Već jesen!!! Već pedesete!!!

Zato su papir i lovka majka. Napišeš jasno šta hoćeš i možeš, pa ako ti nešto „samo još“ padne na pamet, to ostaviš za sutra.

Zato su prepiske umesto usmenih dogovora zakon. Da svako kome nešto nije jasno može ponovo da pročita šta je dogovoreno, šta je urađeno.

Pa makar više ne progovorili ni reč. Jer, „samo još ovo“ voli društvo, uvek na žur povede buljuk sličnih. A vama od buke i gužve puca glava.

Napomena: kom mene ne postoji samo još jedna rečenica. to se zove novi tekst. Osim, naravno, kada je reč o tekstu koji pišem jer tako želim. A možda ni tada…Jer sve prethodno gubi smisao.

 

 

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.