Skupo ili jeftino

0 Kometara

Da li se igde u svetu toliko priča o cenama, svakodnevno, kao na ovim našim mučenim prostorima?

Da li još negde ljudi odlično znaju da svako ko prodaje istovremeno krade, iako nemaju pojma kako se cene formiraju?

I zašto je kad smo prodavci sve jeftino, a kao kupcima je sve bezobrazno skupo?

A zapravo je sve u našoj poziciji, odnosno u tome da li novac ide u, ili iz našeg džepa.

Između ostalog.

*

Na dnevnom nivou mi prolazi kroz glavu rečenica mog oca: „Nisam toliko bogat da bih kupovao jeftine stvari.“ U njegovom slučaju mogla bih na tu temu knjigu na napišem, a da je živ i pitam što tako nije i radio, ali to je druga tema.

Elem – tih sedamdesetih i osamdesetih ono što je bilo baš jeftino su zvali bofl. Ne pamtim da ga je bilo mnogo. Skupo je bilo ono što je koštalo znatno više od prosečnih cena. Ostalo je bilo, kada s ove tačke gledam, vrlo povoljno, i kvaliteta koji ne znam da li će se ikad vratiti.

Jeste, nije bilo baš svega iako smo mi tako mislili. Štošta nismo znali da postoji, mnogo proizvoda smo kupovali u inostranstvu (i švercovali, normalno) ili su stizali sa višegodišnjim zakašnjenjem na naše tržište.

Ali, nije se o cenama toliko pričalo kao danas. I nije bio problem kupiti i platiti neke stvari i usluge koje su se podrazumevale normalnim, a danas su zamalo pa luksuz.

*

Sasvim sam svesna i svakodnevno se srećem sa poskupljenjima koja više nisu ni mala ni beznačajna. Pratim globalne probleme, znam za muke sa gorivom, i meni su troškovi udvostručeni. Ali, ovde ne pišem o tome, nego o našem poimanju jeftinog i skupog.

Ne mislim na putovanja koja su postala ozbiljan a za mnoge i nemogući trošak, plaćanje letovanja na milion rata i slično. Mada, davnih dana su čak i moji, ne baš imućni, lagano finansirali dane na moru odvajajući za to jednu platu.

Mislim na, recimo, cene nekih podrazumevanih stvari kao što su voće i povrće. Jesu vala takve da ti se ruka zatrese kad plaćaš, ali, nekako uvek mislim da i taj od koga kupujem mora od nečega da živi.

Ko nije probao, njemu se čini da su taj nečiji rad i troškovi sitnica. Šta tu ima, rodila kajsija lepo, časkom je obereš, naguraš u neke kutije, dovezeš u grad, prodaš. Nema tu nikakve filozofije.

Aha.

Rodila i nama u našem vikend raju kajsija. Mi naravno kao gradska deca ozbiljno glupi za sve te poslove oko voća i povrća. Beremo voćke, prvo one u visini ruku, i to ide lepo i lako. Udarilo nevreme, strovalilo i zrele i nezrele plodove na zemlju. I sad valja to sve pokupiti da ne truli, a time i mami bube, smrdi…To je malo teže, kičma krene da se buni posle nekog vremena, ali hajde, ide nekako.

Međutim, visoke grane pune plodova. Imamo par opcija: da čekamo sledeće nevreme da ih sruši, ignorišemo ubeđujući sebe da nam nisu potrebne ili uberemo. Ovo poslednje rešenje se realizuje jednom dugačkom šipkom koja na kraju ima korpicu i neke šiljke, pa ti mlatiš njom u pokušaju da otkačiš plod.

Brate mili, nema teretane i treninga posle koga te toliko bole ruke i ramena kao nakon branja voćki! Smuči nam se i vikend, i kuća, i drveće nam krivo. On ih bere, gledam ga, cedi se znoj s njega. Radost što je kajsija lepo rodila se ubrzano topi.

I kud sad s njima? Prve jedeš slatko, pa tegliš kući, deliš, pereš, gnjecave i trule svakodnevno bacaš, pun ti frižider, muka ti da ga otvoriš.

Sedimo i čistimo ih, seckamo, peremo. Deo pakujem u zamrzivač, za kolače kad dođe zima. Većinu posipam šećerom u nameri da skuvam džem. Odmah, jer će i te zdrave propasti. Danas, iako je napolju temperaturni maksimum za jun.

I tako ja kuvam, perem, slažem, klima hladi, ventilator mi duva direktno u glavu da se ne bih onesvestila, telefon mi zvoni, drug Marfi mi baš ovaj dan napunio poslovnim obavezama…Slatke kapljice skakuću iz šerpe i lepe se svuda, po zidovima, nameštaju, meni…

Kada sam posle duplog radnog vremena konačno sve završila, imala sam snage samo da se srušim na krevet. Normalno, sutradan mi je glava otpadala od bola, vrat imao minimalan radijus kretanja, kretala se kao robot.

*

I razmišljam – ako nam se čini, dok ih beremo, da kilogram vredi bar duplo više nego što mu je cena na pijacama, i tvrdim da, kada bih ga prodavala, teglu ne bih dala za manje od hiljadarke, a ta voćna priča nam nije posao nego akcija za lične potrebe – kako možemo da pomislimo da nas drugi koji od tog posla žive, pljačkaju?

Je l ti skupo? Napravi onda sam. Ne znaš kako, nemaš vremena, neki treći razlog? Onda ništa, ili plati ili ne jedi, ali u oba slučaja – ćuti. Jer nemaš iskustva koje bi te naučilo da to nije ni lako ni jednostavno.

*

Kako je s voćem i povrćem, tako je i sa ostalim. Odeš na popularnu lokaciju i fotografišeš račun pa to kačiš na internet i komentarišeš da je sramno skupo. Možda si delimično u pravu – to na fotki ima takvu cenu jer je u nju uključena i lokacija.

Ta haljina ima cenu od koje se ljudima vrti u glavi jer sadrži u dobrom procentu i ime dizajnera, ali i mnogo drugih stvari koje ne vidiš i ne znaš da postoje.

Jeste, ima nekih cena koje su više bezobrazluk nego odraz vrednosti nečega. Ima onih u koje su ugrađene zarade i rodbine i komšija i nekih važnih uvek gladnih novca. Ali je mnogo više u pitanju zakon ponude i potražnje, mogućnosti i troškova koji su zaista toliki.

I mnogo toga je kupcima skupo, a proizvođačima i prodavcima jeftino.

Na žalost, tako je.

*

To što nekada, pre par decenija, nije bilo tako je, delimično, naše lepo sećanje u kom smo loše uspomene izbrisali, a dobrim delom i utisak koji je posledica činjenice da smo mnogo manje imali u ponudi, želeli da kupimo, a više umeli.

Nismo zakupljivali suncobrane i leželjke na plažama, sunčali smo se na peškirima, prostirkama ili dušecima koje smo nosili godinama na i sa odmora. Zimnica se pravila a ne kupovala. Garderoba se krpila a ne bacala jer više nije u modi. Patike se nabavljale kad nam noga poraste ili se stare baš mnogo pocepaju.

I vodilo se, zbog toga, računa da se kupi kvalitetnije pa makar i skuplje, jer je bila bolja jedna skupa majica koju nosiš dugo, nego deset jeftinijih koje se raspadnu u dodiru sa vodom (a kad im se cene saberu, ispadne skuplje od one jedne). I nije da nije bilo skupih stvari, samo ili ih nismo kupovali ili bismo to radili retko.

A danas? Danas svi sve gomilamo. Gladne mi oči, znam da mi ne treba ali mahnito kupujem. I naravno da mi je skupo, nije novčanik rupa bez dna.

Svi bismo sve i svuda bismo, i sve nam teško, nemamo kad jer rasipamo vreme upijajući more nepotrebnih i tek ponekad potrebnih informacija. Želimo da imamo toliko toga, a cene rastu li rastu. I sve nam postaje skupo.

A zapravo, ono najskuplje, to ni ne može novcem da se plati.

Poklanjamo vreme i život jeftinim stvarima, gubeći ono najskuplje – naše suštine i ljudi koji nam znače.

Sve ima svoju cenu.

Naša mora da bude mnogo visoka. Jer, vredimo. To ne smemo da zaboravimo.

 

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.