Smiri se, ne čuju te

0 Kometara

Da sam svaki put kada sam ovo čula dobila dinar…dobro, ne baš dinar, bolje evro, danas bih…ne bih ništa, ali kada bi se to možda desilo imala bih možda par stotina hiljada.

Evra.

Ovako, imam toliko zaludno izgovorenih rečenica bez tačke. I bez efekata.

Jer, nisu me čuli. Iako mi je posle verbalizacije mojih proključalih misli bilo lakše.

Sve u duhu onog – da kažem ili da crknem, svrbi jezik, ne bez razloga, moram da lanem, i to onako, rafalno, uz upotrebu ne baš pristojnih reči.

A moji ukućani nikako da se na to naviknu.

*

Eno mama opet priča sa televizorom. Zapravo se više svađa s njima. To radi svakodnevno, i sa radiom se raspravlja, a nije retkost da diskutuje i dok je na internetu.

Tema broj jedan je jezik, pogrešno pisanje, naopak govor, rečenice koje ne samo što su besmislene nego zvuče kao skup nespojivih reči.

Nije mama takva samo zato što je decenijama u medijima, i što je prošla ono što naziva „starom školom“ novinarstva i govora. Ima nešto i u školama koje je završila, predmetima posvećenim jeziku i književnosti. A u korenu tog njenog gunđanja je – genetika.

*

I zaista, od prvog svesnog dana svog postojanja slušala sam tatu kako ispravlja druge u govoru i pisanju. Imao je divan glas, savršenu dikciju, obožavao je da čita, bio je izvrstan poznavalac pisane reči, jezičkih pravila i govora. Desilo se da mu to ne bude profesija već hobi, pa je tako tvrdio da to nije obaveza nego dužnost svakog čoveka – da mnogo čita, a kada progovori da ima smisla i bude u duhu očuvanja jezika.

Dugo sam mislila da se posvećuje pravilnom govoru preda mnom zbog činjenice da moja majka i njena majka, moja baka, govore neki čudni miks jezika s obzirom da su ih Hrvatske. Posebno baka, ne naročito obrazovana žena u večitim selidbama a time često i menjanju govornih sredina.

Reči koje je koristila su bile manji problem od forme rečenica koje je njima gradila. A tu je bio problem manjka glasova u govoru i jednakog izgovora suglasnika kao što su č i ć ili ž i š, umekšavanja ostalih, i njihovog mešanja i u pisanju.

Čini mi se da sam prvo naučila šta su gramatika i pravopis, pa tek onda sve ostalo. Volela sam da slušam tatu dok bi mi objašnjavao do detalja šta se, kako i zašto izgovara. Radio je to sa puno strpljenja i ljubavi, voleo je da me tako uči i bio neizmerno srećan kada bi video da sam prihvatila i savladala ono što mi je govorio.

I druge je ispravljao, ali bez preteranih pojašnjavanja, posebno ako se radilo o greškama koje taj neko neprekidno ponavlja. Umeo je i tiho da komentariše, onako sebi u bradu pa bih ga i ja jedva čula, ako se radilo o ne baš bliskoj osobi. Ali da ćuti – e to nije mogao.

Eto, tako danas ni ja ne umem da ne kažem.

*

Tvrdim da za tečan smisleni govor nije potrebna diploma određenog fakulteta, dovoljne su one o završenoj osnovnoj i bilo kojoj srednjoj školi. I obavezno – čitanje knjiga. I podrazumevano – razmišljanje pre nego što ti reči izađu iz usta.

Nikakva mudrost.

A ako si u medijima, moraš da se potrudiš više. Jer, gledaoci, čitaoci i slušaoci nisu tu radi tebe, nego ti zbog njih. Nisu oni u tvojoj funkciji, da ti se dive dok se šepuriš, nego obrnuto: moraš da se prilagodiš njima ali bez podilaženja, već stvaranja pozitivnog osećaja da nisu izgubili vreme.

Treba da im bude prijatno i da se osećaju vredno dok gledaju program koji vodiš, a ne tvoje gole noge i pogledu nametnuti dekolte.

Jeste, to nema veze sa govorom, pomisliće neki. Ima. Jer, umesto da se bave sadržajem mnogima je danas u centru ambalaža.

Ne može 23 stepeni, 22-oje ljudi, ne ide 5 puta u minuti „ono što je takođe bitno da kažemo je da“…Ne može. Obuci se pristojno, na poslu si, i gramatiku u ruke, onu iz osnovne škole!

Znači pa znači pa utrči mislim. Ja pa ja pa ja. A mlatiš glavom kao da te osa za čelo ujela i jajačeš kao da je bitno šta ti misliš. Nije. Vodi program zato što si voditeljka, mi smo gledaoci a ne priglupi, tvojom pojavom zadivljeni jadnici.

I dok je u Beogradu predivnih trideset dva stepeni, čak šta više cene u mega šopu su pale, valjda ih radnik nije dobro pričvrstio a možda i zbog toga što su proizvodi sniženi pa da budu u istoj visini… mi trebamo da budemo srećni jer nema zastoja u saobraćaju. Ali nas rastužuje što oboleli od korone svakodnevno skaču i padaju, to je neki čudan simptom koji potresa svakoga ko je završio četvrti osnovne.

Možda nas potrese to što postoje višci u nekim fabrikama, čekamo izjavu pretcednika, dok Njegova Svetost, srbski partijarh razmišlja hoće li dočekati da ga ne nazivaju Svetlost. Ali smirite se jer se „vraćamo za nekoliko minuta, odmah posle reklama“, a uskoro ćemo da vidimo i šta je „na samom kraju emisije“, dakle u zadnjoj minuti. Koja je razlika između kraja i samog kraja?!

Meni u međuvremenu opada kosa sa glave, gunđam, psujem, pričam da treba da nauče da govore a ne trepću tim silikosnim dodacima iznad očiju. Ali, ne čuju me.

*

I kada bih bila u prilici, a nisam jer su to zvezde, da im kažem par stvari (ništa strašno, par sitnica koje su meni govorili stariji i pametniji), mislim da me opet ne bi čuli.

To je valjda tako kad naglo odletiš do visina na kojima ti nije mesto pa ti se uši zapuše…

Ne treba svi da imamo fakultetske diplome, imam je ali to je moj problem i moja dika, u isto vreme. Prvo zato što nije više bitan kriterijum nečijeg znanja, a drugo zato što mislim da ipak bar malo jeste važan.

Ali, ako smo u medijima, neke stvari moramo u svakom trenu da imamo u svesti.

Da nema publike, ne bi bilo ni nas. Obrnuto je moguće, to potvrđuju decenije postojanja medija kada je fizički izgled bio sporedna stvar.

Nismo plaćeni samo za tih par sati dok nas slušaju ili gledaju, već i za sve vreme kada se pripremamo za emisiju. Priprema ne podrazumeva boravak kod frizera, bockanje botoksom, nadogradnju noktiju, nego upoznavanje sa temama o kojima ćemo govoriti, gostima koji nam dolaze, praćenje objava drugih medija.

Uređaj koji se nalazi na kameri a na kom nam je ispisan tekst koji treba da pročitamo ne zove se slučajno – idiot. Pre emisije, iščitajte sve ono što će na njemu pisati, jer kada se, tako nepismeni, s tim rečima prvi put sretnete kada ste uživo u programu, dobićete nadimak kao taj uređaj.

Nije sramota ne znati, ali jeste kada glumite da znate pa ispadnete smešni. Pitajte, ako nemate koga potražite u knjigama, ako nemate kada, nije ni internet loš.

To kako mnogi danas govore nije standard nego tužna posledica višedecenijskog uništavanja našeg jezika, zanemarivanja kulture i obrazovanja, i favorizovanja golotinje i prostakluka. Ljudi u medijima ne treba da se ulizuju takvima, nego da budu dobar primer i usmeravaju publiku ka zapostavljenim vrednostima.

Niste dobar voditelj ako ste bezobrazni, upadate sagovorniku u reč, ponašate se kao gospodar svemira, već ukoliko gledaocima pružite prave odgovore i valjane informacije.

To što tepate dok pričate, mazite se u govoru, šuškate, krkljate, gutate slova, boli vas vilica posle dužeg pričanja, to ne znači da ste slatki, nikako. To su jasni znaci da treba da menjate posao jer nemate osnovni alat. Ne, to nisu ni brendirana odeća, uticajni rođak, zgodno telo sa svim atributima. To je vaš glas i govorni aparat.

Da, vrlo dobro znam da su postojali i da i danas postoje retki izuzeci koji treba da rade iako imaju problem sa govorom. Ali, da biste i vi to mogli, potrebno je da vaši ostali kvaliteti: talenat, neposrednost, harizma, školsko i opšte obrazovanje, kultura, rad na sebi u profesionalnom smislu, izuzetnost u novinarskom radu i štošta drugo, budu tako visoko iznad proseka da govorna mana postane manje bitna.

I naravno, treba da znate da je svako od njih dugo pekao novinarski zanat i dokazivao svoje kvalitete a da mu nije bilo dozvoljeno audio i video predstavljanje u medijima. Ne može se nikako iz kafića pred kameru, sa manama u govoru posebno. I reč je o izuzecima, a nikako o pravilu.

*

I tako ja meljem, sve im se obraćam u drugom licu, pominjem i familuju i onog ko im dade da to rade. Budem i nekulturna, bolje da ne pišem sve.

A oni, ni da trepnu. Ne čuju. Može im se, šta ih briga. Šef je zadovoljan, platica dobra, na mrežama pršte komentari, doduše o izgledu uz razne ponude pratilaca. Šta ćeš više?

Smiri se, ne čuju te. Čitaj tu knjigu i ćuti. Čuvaj i gradi svoje znanje. Zadnjicu može svako da isturi, pamet teško.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.