Šta  je zajedničko pirinču i WC šolji

0 Kometara

Izvini, ali ja stvarno nemam tvoj broj telefona. To je jedna od rečenica koju često izgovaram. A kada me neko pita kako je to moguće, krajnje ravnodušno odgovorim: zato što mi je mobilni telefon OPET upao u WC šolju…

To je naizgled tužna i čudna „priča mog života“. Ona koja me vodila od drhtanja i ruku i nogu kada se to prvi put desilo, jurnjave do servisa, preko rasklapanja aparata i guranja u činiju s pirinčem. Do ente identične situacije kada mi je, na časnu reč, krajnje nezainteresovanoj, došlo samo – da pustim vodu iz vodokotlića…

Svega ovoga ne bi bilo da nema – mobilnih telefona. Pokušavam da se setim takvih priča kada smo koristili one veće mobilne, bez šarenih ekrana, nalik fiksnim telefonima. I ne mogu da ih se setim. A onda, kako su postajali lakši i tanji, tako smo počeli da doživljavamo čudne situacije s njima.

Jutro je, a ja još pospana slažem prljav veš u mašinu. Normalno, žurim, ali sam spora. Dea insistira da joj se operu baš te pantalone, i ja ih stavljam u mašinu. Kada ih kasnije vadi iz mašine, shvatam da se u jednom od džepova oprao i njen – mobilni telefon! Naravno, ne daje znake života. Na uglovima ispušta balončiće, valjda od omekšivača, prošao je i pranje i centrifugu i sušenje.

Vlada utrčava u stan pravo do toaleta, i ja mu usput kažem šta se desilo. Mislim, hajde, šta sam uradila. Izlazi iz toaleta i kaže: Nećeš verovati šta se desilo, upao mi mobilni u WC šolju.

Naravno da od telefona nije ostalo ništa sem spoljnog izgleda, i naravno da smo nedeljama pazili gde ih ostavljamo. A ja pregledala po sto puta odeću koju stavljam u mašinu. A onda smo to nekako zaboravili.

Anđela je krenula na pripreme sa klubom, i dobila novi telefon, baš onaj koji je želela. Tim nedelju dana starim uređajem pohvalila se drugaricama, gledale su ga, uzimale u ruku i tako je jednoj skliznuo – pravo na ekran. Koji je postao hrpa slomljenog stakla. Nepopravljiv.

Opet smo par nedelja pazili gde ih i kako stavljamo, i opet, vremenom, i to zaboravili.

A onda je krenula moja „sezona“. Milion puta da mi se kaže da ne držim mobilni u zadnjem džepu farmerica, ne vredi. Gde da ga stavim kad trčim gore – dole? I tako, kada je prvi put aterirao u WC šolju, uhvatila me panika. Bilo je to na nekom snimanju, u nekoj školi, toalet je bio model „čučavac“ i nije za priču kako sam ga vadila iz vode i kako sam se osećala. Kao ni čime sam ga sve posle čistila, dezinfikovala i sa koliko radosti ga proglasila starim modelom…

Nije se pokvario, sasvim je lepo radio kada se osušio, ali je tog prvog dana sam zvao nasumice izabrane brojeve, komšiju Acu koji je svojim imenom zauzeo prvo mesto u imeniku, zatim moju Anđelu i tako redom. Sam zvao, sam prekidao razgovore, slao prazne poruke. Ali se i oporavio.

Par godiina kasnije drugi telefon je na isti način stradao. Ovoga puta u kući, pa sam ga: sušila, rasklapala, potapala u pirinač…nije vredelo. ekran se razlio u dugine boje, telefonski brojevi pogubili ili izmešali. Odlučila sam da brojeve telefona čuvam „još negde“ i bila revnosna u tome, recimo, mesec dana.

No, u istoj godini to mi se desilo ponovo. Sada se radilo o modelu telefona koji nije moguće rasklopiti, pa je Vlada trčao u servis, pa sam se nadala da ima pomoći, ali ne. Još jednom sam ostala bez svih podataka.

Nije prošla godina a to mi se desilo i treći put, onaj kada sam bez ikakvih emocija stvarno htela samo da pustim vodu, okrenem se i odem…U silnim pokušajima da sačuvam podatke i na drugom mestu, desilo se da sam umesto kontakata sa imenima, ostala sa 2 hiljade brojeva čiji se vlasnik zove „phonenumber“. I od tada, evo već 2 godine, zovu me ti founnamberi i čim završimo razgovor, ja ih preimenujem. Ali ih imam još nenormalno mnogo pod tim imenom…

Da, i deca su imala razne situacije, padanje telefona u bazen, prestanak rada samo zato što su ga držale blizu ivice bazena, padove i kvrcanja ivica…zatim i pojave da baguju onih dana kad se kupuju pokloni i pojavljuju novi modeli…

Sad smo, nekako, totalno ravnodušni prema tome. Kada je mlađoj u decembru telefon upao u tanjir pun vrele čorbe, bilo nam je svejedno, možda zato što se nije pokvario. Kada je starija poslednjeg dana godine došla s fakulteta s pričom kako je svoj telefon vadila iz WC šolje, samo smo joj dali u jednu ruku kesu s pirinčem, u drugu neki stari, ne potpuno ispravan, ali mobilni koji radi. Za razliku od njenog koji je trenutno na dijagnostici i reanimaciji.

A ja? Osoba s najviše „vodenih“ iskustava u porodici? Ja sam moj lepi novi savršeni telefon prvo odbila da zaštitim maskom, koja košta realno kao neki drugi modeli mobilnih telefona. Onda sam je ipak kupila, ali se posle par dana raspala pri prvom jačem dodiru u sitne čestice stakla. Pa sam ga nosila bez zaštite, pa se tokom jednog snimanja, ostavljen u drugoj prostoriji, negde povredio…

I sad, nosam telefon sa kvrcnutim ekranom, rana se širi i samo čekam da se ceo raspadne. Ali onako, bez emocija. Da ga zamenim nemam gde, nigde nemaju baš te, zakrivljene ekrane, valjda nisu računali da će ih kupovati tolike budale kao ja.

I niko mi ne veruje da nemam njegov broj telefona. Da, da, opet mi je stradao telefon. Jeste, bilo je isto tako i pre par meseci, i još par meseci pre, i jeste, i pre 2 godine…Ne lažem, majke mi, samo nisam normalna. Jeste, znam da postoji način da ih sačuvam ali sve sutra ću, sutra ću, i kad to sutra dođe, moj mobilni je već na obuci za ronioce.

I razmišljam, da odem kod neke stručne osobe na razgovor? Da mi objasni da mobilni nisu ni ptice da lete, ni plivači da toliko budu u vodi…Ajd sad ćao, zove me opet neki „phonenumber“…

 

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.