Sve pod tepih i super

0 Kometara

Ponekad, čovek ostane bez reči. Nekad od šoka od onoga što vidi i čuje, a često i zato što niti želi niti misli da je potrebno išta više reći.

E tako meni dođe. Tom ćutanju koje ne prati čak ni mimika, prethode pokušaji da komuniciramo – rečima. Nekako sam privrženija ideji da kažem šta mislim, uvek i bez obzira na sve. Iz 2 razloga: zato što ne umem da ćutim, i zato što sam mnogima koji su umeli da te neke reči zadrže u sebi, bila na ispraćaju na večni počinak. Dakle, ja bih da šta imam kažem, pa neka bude šta hoće.

Ali, postoji neki čudan trend da sve što nije dobro guramo po tepih. I pravimo se da ne vidimo da se tepih od smeća više i ne vidi.

Da li bi mogla…Ne. A kada bi mogla. Mislim, rekla sam ne, dakle, nikad. Vidi onda ovih dana, kad budeš slobodna.

I šta sad?

Ima nekih ljudi, što mnogo vole da pričaju o tragedijama.Tako se užive u priču, kao da su sve videli svojim očima. moja majka recimo obožava da detaljno opisuje ko je od čega bolestan, to radi kao da je specijalizirala sve oblasti medicine i uvek sa najmračnijim prognozama. A ja da te priče volim, pa ja bih bila hirurg, patolog, forenzičar…dobro je, smanji detalje. Ali krv i dalje curi. Okej, stvarno me ne zanima. Sad već lipti. I tako dođemo ili do urlanja ili okretanja leđa.

Kad čovek neke stvari ponovi sto puta a drugi se prave da ga ne čuju, moja večita dilema je da li ne baš biranim rečima sasuti sve u lice pa otići, ili uraditi samo ovo drugo? Ono prvo, ima li ikakvog efekta, sem da te proglase najgorim?

Gledam tako, dve meni bliske osobe, ima više njih takvih u mom okruženju. Jedni levo, drugi desno, svako svoju priču ima, ni nalik priči onog drugog. Kada razgovaraju, svako nepogrešivo čuje ono šta hoće a ne što ovaj drugi zaista izgovara. A zašto to nekako ne rasčistite? Ma hoćemo! Kad su zajedno kao da je sve savršeno. Svako vuče na svoju stranu, svako laže i sebe i drugog, i sve je kao dobro. A nije. Sve je gore jer to što se pravimo da ne čujemo i ne vidimo ništa ne rešava, samo problem uvećava.

I dođemo do tačke kada više nema nade, i kada se rodila mržnja, a sve je moglo biti rešeno, samo da ste hteli da se čujete…

Mada, takvih situacija u kojima niko ne govori šta bi zaista trebalo već samo ono što misli da je u redu, je sve više. Zavladala neka moda da se istina krije.

Ali je i dalje više onih koji pričaju ali ih ne čuju.

Dakle, čini mi se da postoje dve vrste situacija, a time i ponašanja. Jedna podrazumeva ćutanje od početka ili razgovor koji nije jasan već podrazumeva pažljivo birane reči za koje ti je potreban tumač. Drugu čini jasno i direktno iznošenje stvari, bez ulepšavanja, koje se druga strana pravi da ne čuje.

Zato nekako volim u takvim situacijama da se dopisujem s ljudima.Pa kada zapne, bez rasprave samo nađem odgovarajući mail ili poruku. Ali sve češće ni to više ne vredi. Posebno kad je jasno da nikada nećete progovoriti istim jezikom…

Reci joj da je preterala, to nije bio deo dogovora. Ma jesam, više puta, i kao da ništa nije čula! Onda jedino na bezobrazluk da odgovorimo na isti način – da ne čujemo…

Priča prijatelj, kolega je rekao da više neće raditi za taj, već samo veći honorar. Dogovor je bio da pomogne dok ne stanu na noge, a kako su sada i više nego na stabilnim nogama, ili će ga plaćati više ili prekidaju saradnju. Dobio je odgovor: u redu. Šta u redu, pitah. Pa, ništa. Posle par dana su ga zvali da nešto odradi, on ih pitao znači li da pristaju da ga plaćaju više, a oni bili u šoku. Naravno da ne pristajemo! Hajde uradi, što se zezaš bre, šta glumiš, bezobrazan si, otkud to sad…nisu ga čuli, jel da? Smeje se. Nisu, ni namerno ni slučajno, samo sebe vide i to u prljavom ogledalu. Šta je uradio? Rekao: društvo hajde ćao, i otišao. Nije imao ni volje ni želje da objašnjava.

Drugi kolega pre par dana kipi kao ekspres lonac. Treba da odradimo nešto zajedno, klijent je njegov a još nas dvoje treba da budemo angažovani. Za honorar kao i svaki put. Klijent potvrđuje da je sve u redu, nije prvi put da radimo zajedno, šalje kolegi 4 puta veći zadatak od dogovorenog, naravno ne i za 4 puta veće honorare, i ne čuje telefonske pozive od kolege. Ovaj poludeo! Lično se nisam potresla preterano, to je ta neka nova moda zvana primitivizam i bezobrazluk. Epilog nije toliko bitan nego taj osećaj da si majmun i da neko pokušava da te iskoristi misleći da si glup, tako što će da te ignoriše.

Kad bismo govorili nešto u njihovu korist, sigurno bi nas čuli. Ovako, misle da su se sačuvali. A nisu. Jer, i meni dragi ljudi pa i ja sve više koristimo te njihove metode, ne čujemo, ne vidimo, ne znamo.

Ma reci da sam bezobrazna, nevaspitana, uobražena, reci šta hoćeš, baš me briga…

Hajmo na kafu. Vidi, nemam vremena, a i da te ne lažem, ne pije mi se nikad kafa s tobom. Jesi li sigurna? Sto posto. Posle par minuta: danas? Šta danas, mislim se, i ne odgovoram. Može li sutra kafa, popodne? Nikad. Hajde sutra na kafu da se dogovorimo, treba nešto da mi učiniš…I tako isto ili slično.

Ne i ne kafi, ne i ne činjenju. Posebno bez onog molim. I u čemu je, zaboga, problem što iskreno kažem da nikada nećemo sedeti i piti kafu? Baš sam zla, ti voliš da te lažu a mene to mrzi.

Tako mi, majke mi, dođe kad se neko pravi lud i gluv, da ga uhvatim za glavu i piljim mu u oči urlajući: Zašto to radiš? Ali znam da bih ispala i veća divljakuša nego što jesam, pa kad vidim da moju iskrenu komunikaciju prekidaju jer žele da čuju samo crvkut ptica, odustanem ne samo od razgovora nego svega.

Brišem bez reči neke ljude, neke komunikacije, prestajem da se javljam, objašnjavam…Čemu?

I šta ćemo s njom, ne odustaje? Upitaše me kolege. Isto što i ona s nama. Ona ide levo a mi desno. A možda se pravimo blesavi i pravimo da je sve u redu? Ja ne bih, a vi kako hoćete.

Da, neće nam se ukrstiti putevi, ali, ni ne moraju. Naljutiće se. Ali, što reče jedna: Ma neka se samo naljuti što pre! Car je go, a to što nećete to i da kažete i žmurite da ga takvog ne vidite, to ga neće obući…

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.