ZAŠTO SU VIKENDI IZGUBILI SMISAO?

0 Kometara

Sedeli smo pre izvesnog vremena s bliskim ljudima i razgovarali kako se sve manje viđamo. Od rođendana do slave, od slave do rođendana. nije da ne želimo. Nego, nešto nemamo vremena. I umorni smo, ali ne normalno, nekako teško umorni. Pamtimo i dane detinjstva, kada smo se i sa familijom i prijateljima viđali češće. Kada je to bilo normalno i jednostavno, prirodno. Gde je i kada zapelo?

Kada, čini mi se da znam. Onih divnih devedesetih, godina bez para, nade i snage da mislimo o bilo čemu sem goloj egsistenciji. Kada je gorivo bilo zlata vredno, pa smo redukovali putovanja. Kada se čekalo u redu za hleb, a uglavnom mesilo. Sećam se, par puta sam čak imala para i za meso. Gosti? Kako da ne. Živeli smo kao muve bez glave, trudeći se da održimo glave iznad površine.

A gde, to ne znam. Sećam se vremena u bivšoj državi, petak popodne, sedamo u auto i odlazimo do nedelje uveče. Ako ostajemo u Beogradu, vikend je rezervisan za primanje ili odlazak u goste. Nekako, automobili su bili neuporedivo sporiji, ali kao da smo stizali brže. I da. Moji su radili 8 sati, od pola 7 do pola 3. Ko danas ima sreće da radi toliko, završava oko 5 popodne. Značajna razlika…U Požegi bismo bili oko 6, danas oko 9. Jer, nekad je Beograd bio manji, nije bilo ovolike gužve pa se lako stizalo do puteva. Nama za tu akciju treba sat bar.

A to što 8 sati rade samo retki, većina sastavi 10 pa i 12 sati, mnogi rade po smenama, obično i 6 dana u nedelji…to je priča za sebe.

*

Ima nešto i u tome što smo danas neprekidno pod tenzijom, ne znamo šta da mislimo i čemu da se nadamo. U vremenu, makar i lažne sigurnosti, vremenu „završiš školu, zaposliš se, primaš redovno platu i dočekaš tu, na tom mestu, sigurnu penziju“ tenzija nije bilo. Nije se davala polovina zarade na hranu. Ne znam da li su plate bile velike ili cene niske, tek, moglo se izdvojiti za uživanje. Za put, malo klope, malo pića i opuštanje u društvu. Svaki je razgovor prijao, jer nije bilo teških tema kao danas. Bilo ih je, ali se to nije znalo, servirale su se samo „cvetić leptirić“ informacije. Imali smo samo fiksne telefone, i opet se lakše dogovarali i nalazili.

Vidim da danas mnogi ne znaju šta će sa decom, plaše se da će im biti dosadno. Deca, ako i pođu, bulje u mobilne i tablete, ni ne vide gde su. Ja sam išla tamo gde me odvedu. Nisu me mnogo pitali. Kad bolje razmislim, bilo mi je uvek lepo. Posebno kod tetke i bake na Voždovcu, odemo na ceo dan, a baka umesila čuda od kolača…posle sam kao tinejdžerka volela da odem sama, na slatko i kafu s tetkom, da pričamo a da nas niko ne čuje. Volela sam i vukende u Požegi, tamo je bilo puno dece. Danas su to odrasli ljudi, i ne viđamo se ni približno često koliko bismo voleli. Zato što nemamo radno vreme, ne znamo kad su nam slobodni dani, život nam nema ujednačen ritam i dani nam klize iz ruku.

A i zato što buljimo u TV, što nekad i da su hteli nisu mogli. Dva kanala po pola dana, i ćao. Nisu im kliktale vesti iz crne hronike na mobilnim. I onaj kućni telefon, vezan na kablić od jedva metar je bilo nezgodno koristiti, ne možeš da legneš kao čovek i pričaš, već stojiš, pa su razgovori bili u stvari dogovori za viđenje.

*

Danas u mojoj porodici grabimo vikende. Jer smo tako odlučili. I mogli. Nismo imali selo u koje bismo otišli, pa smo ga nama kupili. Tehnologija nam je štošta uzela ali i dala, pa posao nosimo sa sobom u prirodu. Na disku. Pa malo uživamo, a malo radimo. Dođe do nas u vikendicu ko kad može. Samo što danas sve mnogo planiramo, a nekada smo, jednostavno, živeli.

Dolazili bi i češće, nego se zaglave. Isplaniraju da prvo odu do pijace, i umesto da sve obave za sat kao nekad, izgube duplo više, recimo, zbog traženja mesta za parking. Zbog redova na kasama hipermarketa, kao da je opsadno stanje. Sve je nekad, nekako, moglo brže a živelo se ipak sporije.

A ima nešto i u tome što luda nisam da ustanem u 6, kao moji, da bih vikend provela negde. Nemam snage, majke mi, ponekad nam se radni dan završava kad je već uveliko mrak. Što, kad imam vremena, potrošim na kafu onoliko koliko mi ode i na vesti, neću to da radim ali radim. Kao i svi. Što, kad imam vremena, ne znam gde prvo da krenem, da li da perem, peglam, čistim ili se opustim. I čišćenje je nekad bilo lakše, danas nam je životni prostor pretrpan, dok se sve prebriše i pomeri…

A i nije sve u vremenu, nešto je više u novcu. Danas sve sem vazduha, košta, i to ne malo. Valja izdvojiti za put, boravak, uživanje. Kada ne znaš do kada ćeš primati platu i imati posao, svaki je dinar bitan.

Fale nam svima ti neki vikendi. Kada smo se više družili, i s familijom i prijateljima, kada smo imali manje a zapravo imali više. Jer, imali smo nade, vremena, lakoće postojanja…koje su zamenili trka za opstankom, potreba da uhvatimo ritam sa novim dobom, i to što ne znamo šta nas sutra čeka. Da, i nekada su, sada je jasno, ljudi živeli u zabludi da znaju, ali bih rado menjala ovu svesnost za ta njihova lažna uverenja. Da mislimo da je najboje tek pred nama, pa dok traje, traje. Makar vikendom.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.