ŽIVČANI A BEZ TERAPIJE

0 Kometara

Ne, ne mogu ja sa takvima. Probam, šta ću, sve mislim da su te strašne nervoze i napetosti pitanje trenutka, a ne nešto sasvim normalno za njih.

Malko mi igra želudac, gutam pljuvačku, grickam jezik. Onda trepćem, tu i tamo drmnem glavom u jednu stranu ne bih li promućkala misli. Ali, džaba.

Ne mogu dugo s takvima. Zaista. Mala jesam ali nisam ni lek, ni džak za udaranje. A nisam ni psiholog, terapeut, psihijatar, čarobnjak psihoanaliza i dovođenja u balans.

Pa nekako ne volim kada neko sve svoje negativnosti i muke, sav jed i bes pretovaruje na mene.

I tako posle nekog vremena mene više nema. Mislim, ima me, ali ne u toj priči.

Pa ja na pola prekidam čitanje popularne knjige ili gledanje filma, ukoliko mi je dosadno. A tek mi je sitnica da prekinem toksične odnose…

*

A otrova svuda. Sad, ne znam da li ga je oduvek toliko bilo ali je sad vidljivo, ili se kasnije pojavio, sa sposobnošću enormog prenošenja do razmera pandemije. Kao korov, uništava tanane biljčice životnih radosti i lepota, utišava smeh, zna i gde je prekidač za svetlost i razumevanje.

Zašto bi bilo lako kad je zanimljivije komplikovano. Zbog čega bi i neko drugi bio u pravu, kad postojim ja. I postoje moji ciljevi i planovi u koje ceo univerzum mora da se uklopi. A kada se slučajno to i desi, opet nema razloga za mir i sreću, mora opet nešto da fali, da neko bude za bilo šta kriv. Samo ne ja, jedini u pravu, jedini ispravan, vredan i na mestu.

Manji od mene su krivi. Slabiji. Niži. Takoreći – u mojoj je funkciji dok mi treba, a zatim, kada mi dosadi, beznačajan.

*

Ne ide meni sa takvima. Najrađe bih im svašta rekla, ali znam, to im je hrana za njihove sirote duše, slamka za koju se hvataju i udaraju sve oko sebe još jače.

To su oni koji jednostavno moraju makar jednog čoveka dnevno da uvrede bez nekog posebnog povoda. Ako nekoga ne ponize, to je za njih propao dan. Misle da bi bilo idealno da svi rade i ponašaju se onako kako su im oni smislili, ali to je zabluda, jer ni time nisu zadovoljni.

Sve im smeta, sve ih provocira, u svemu vide probleme i zavere, i na ravnom prepreke velike kao planine. Nema dobrog, nema drugih opcija, nema razumevanja.

Ti obožavaoci „japajizma“ kako to zovem, obraćanja i mišljenja koje sadrži neuobičajeno mnogo puta upotrebljenu reč „ja“, vešto se skrivaju iza definisanja velikih ambicija i visokih ciljeva i standarda, te iza, tobože, namere da svojim primerom vredno, uporno i neprekidno streme najboljem.

*

Prevare se ljudi gledajući ih kako imaju jasne vizije, vojnički precizne planove i tajming obaveza, kako su marljivi, konkretni, pa pomisle da možda i imaju razloga za takvo ponašanje.

Ja ga ne vidim. Meni je sebično kada neko svoje potrebe uvek stavlja ispred potreba drugih. Ne prija mi kad nekome baš sve smeta, kad svemu nađe manu, stalno nekome i nečemu zamera.

Lepo mi dođe da pitam šta je u stvari u pitanju, čega to nema oko sebe ili verovatnije – u sebi, kad je takav ili takva. Šta to pokušava zaista da reši ili izleči, kad nikad ničim nije zadovoljan. I kad je sasvim jasno da nema prostora za gunđanja, uvrede, otrovne strelice.

*

Ne prija mi koliko takvi ljudi uvek najbolje znaju šta i kako treba, i znaju da drugi greše, uvek imaju neku zakulisanu viziju sa mračnim elementima šta je zapravo razlog nečijeg, kako misle, nevaljalog ponašanja, neposlušnosti. Njihov rečnik sadrži uvredljive i optužujuće reči koje obilato koriste, ne zanima ih ima li njima povoda i mesta.

Važno je da druge uvrede i povrede, ponize, učine mizernim i jadnim. Maleckim u odnosu na njih. Nedovoljno vrednim.

Oni, tako savršeni, a mi oko njih, sve propalitet do propaliteta koje oni siroti i milostivi trpe.

Ne, zbilja, mene mogu da preskoče, slobodno.

Ako sam se ikada sklanjala i klanjala, sad nekako više ne bih. Najrađe bih im rafalno sručila niz psovki u lice, ali čemu? A opet, ni ne ćuti mi se. Svrbi me jezik, pa i ako uspem da budem dovoljno dostojanstvena da ne reagujem napadom ali ni posramljenim spuštanjem glave, danima zamišljam kako sam mogla da reagujem a da kažem sebi: bravo, neka si.

*

Izgleda mi komplikovano osmišljavanje dobre i korisne reakcije. Prvo, sve zavisi na koji način smo povezani sa takvima.

Ako je to neko iz šire familije, nije strašno, samo ga lepo izbegavaš. Nevolja je ako je neko vrlo blizak i neizbežan.

Isto je i sa onima sa kojima nismo genima i porodičnim odnosima povezani. Ukoliko je reč o šefu, eto belaja, bolje nam je da tražimo drugi posao. Za razliku od povremenih saradnika koje možemo lako da izbegnemo svaki sledeći put kada nam se putevi ukrste.

Baš nas briga za takve u redovima u bankama i supermarketima, malko nas prodrmaju ali ih brzo zaboravimo. Ali, sa komšijom iznad, ispod nas ili sa istog sprata situacija se znatno komplikuje.

A ne možemo uvek da bežimo i da se sklanjamo. Nema ni razloga ni načina ni potrebe. U to sam uverena, iz ličnog iskustva to vidim kao pogrešan način. Iako nema nikakve potrebe da takve trpimo, svakako su sami u svojoj muci, mi im dođemo za jednokratnu upotrebu.

*

To što se bude živčani i orni za potragu za novim žrtvama i problemima, puni snage da druge koriste kao stepenice koje gaze, uvereni da su samo ambiciozni i korektni te kao takvi zaslužuju uvek i sve što oni misle – to je njihov problem.

Onaj ko nije spreman da svet posmatra, makar ponekad, iz ugla drugih, da razume da ne moraju biti uvek u pravu, da nema potrebe da im se svi stalno dive – ne bih takve zadržavala u svom životu.

Ljude koji najbolje znaju koliko i zašto su neki drugi zaslužili od njih kritike i ružne reči, uvek imaju svoje verzije tajnih priča i detaljne analize, normalno, negativne, o onima koji su se otrgli njihovoj kontroli i razočarali ih – s takvima se opraštam.

Ne znam da li za njih postoji neka terapija, znam da ja nisam njen deo.

Nemam pojma zašto su stalno negativni i živčani, ali osećam da mi to smeta.

Nisam sposobna ni spremna da se udubljujem u suštine njihovih problema i duša, pružam ruku i pomažem jer znam, uvući će me u svoju mrežu.

Mali mi je i lep ovaj moj životić da bih se zbog ikog osećala mizerno, bezvredno, postiđeno.

Kad uđu u moj život neka se neko vreme zadrže, pa ako leka nema, srećan im put.

I to put bez povratka.

Kategorija:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.