Povlačenje ručne

Stigli smo do tačke u kojoj više nemamo priliku da makar udahnemo iznad površine vode.

Zato što se gomilaju dešavanja koja izazivaju dijametralno suprotne reakcije. Ljudi lako planu i sukobe se oko svega. Vređaju, ponižavaju, podsmevaju se jedni drugima.

A ručnu nema ko da podigne i kaže – stop, jer, ovo nigde ne vodi.

*

Danima posmatram ponašanja i izjave ljudi raznih profila iz različitih sredina. I ništa mi nije ni smešno, ni simpatično. Isključivost preovladava, u svemu. Strah čoveka da kaže šta misli, odmah ga izgaze kao buvu. Odmakli se od suštine, od početka i mogućih uzroka problema, dozvoljavaju sebi svašta, primitivizam i nasilje, uglavnom verbalno, posebno.

Ne znam ni da li valja biti drugačiji, ima li ikakvog smisla? Osim osećaja mira u sebi, kakve vajde imam što se nije desilo da i jedan račun platim posle roka, što kad kažu da se menjaju dokumenta „potrčim“ i to među prvima uradim, poštujem sva pravila kućnog reda, ponašanja na javnim mestima, odnosa prema drugima?

Ne vidim da oni koji su drugačiji prolaze gore, naprotiv, ja se osećam kao budala jer ih niko ne sankcioniše. Može im se.

Vozilo hitne pomoći juri sa sirenom, svaki deseti automobil se pomeri u stranu i uspori. Čovek leži na ulici polusvestan, tek poneko ga pogleda, a prilaze retki.  Napadnu devojku na ulici i otmu joj mobilni telefon, ljudi okreću glavu i nastavljaju dalje.

Zar smo mi ovakvi potomci onih koji su centrom Beograda bez oružja u rukama trčali za atentatorom na ambasadora Turske? Pa i u skorije vreme – jesmo li mi oni isti ljudi koji su spasavali i zbrinjavali ljude iz poplavljenih područja? Ili da odemo dalje u prošlost, ali u njoj je toliko toga od čega smo se odvojili…

*

Stalno mi je u glavi ona čuvena rečenica iz istorije – da je ono što je Princip uradio u Sarajevu bilo povod, a da su uzroci za izbijanje rata bili drugi. Imam osećaj da često zanemarujemo upravo sve ono što je u korenu, a bavimo se posledicama koje su opet povodi za nove sukobe.

Moj mozak ne može da obradi informaciju da je neko ko je silovao više žena uopšte pušten iz zatvora, na primer. A zatim da na opasnost od njegovog slobodnog šetanja upozorava čak i policija. Oni koji treba da nas čuvaju i održavaju javni red i mir. Umesto da je bez ikakve dileme iza rešetaka, oni treba da prate njegovo kretanje. Ulicama kojima idu moje ćerke, na primer.

Volela bih da vidim čoveka koji je doneo odluku da takav stvor, lud, bolestan, oboje, kakav god ali nasilnik, bude slobodan isto kao i mi ostali. Samo da popričam s njim, baš me zanima kako spava, kako živi, kako razmišlja. I naravno – na osnovu čega je doneo takvu odluku?

Ne zanima me to ni kao ženu, majku, prijateljicu nego kao čoveka. Svako zna da postoje zakoni i kazne za njihovo nepoštovanje. Da li su blagi ili strogi, lako ili nikako primenljivi, koliko se poštuju ili ignorišu, to je druga priča.

Zbog čega kao da smo u svemu skloni da ih zanemarujemo? Zar nemamo, kao ljudi, neki „zakon“ u nama, neki poriv da budemo deo reda, prava i obaveza, a ne uvek kontra?

Zašto ignorišemo onesvešćenog, kako smo sigurni da je pijan, drogiran, a da se nismo ni zaustavili? Moj otac je tako ležao bar pola sata, doživeo je srčani udar, bio u odelu, sa kravatom, niko mu nije prišao osim žene koja me zvala, a ja srećom bila blizu, dotrčala i spasila ga. Inače bi umro, jer su svi prolazili mimo njega, u vrlo prometnoj ulici, oko podneva.

Kako je moguće da nas zanima, kako reče TV voditeljka, do kada traje akcija kontrole brzine u saobraćaju, odnosno datum do kog treba da pazimo kako vozimo? Zar to ne bi bilo normalno da uvek radimo, bez obzira na akciju saobraćajne policije?

Šta je to u nama što nas vodi da na svako „nemoj“ reagujemo sa „e baš hoću“, i kada su u pitanju bezazlene ali i vrlo ozbiljne stvari.

*

Za popis stanovništva sam saznala u trenutku dok sam bacala masku koju sam morala da koristim dok sam bila u jednoj zdravstvenoj ustanovi, a dvoje meni važnih ljudi bilo ozbiljno bolesno. Naravno, prvo sam pomislila koliko ljudi popisivače neće primiti u dom iz straha da se ne razbole, a koliko njih će ovu globalnu zarazu iskoristiti kao razlog da izbegnu svoju građansku dužnost.

Zatim sam u medijima videla pitanja na koje treba svako od nas da odgovori, i u meni se pomešalo nezadovoljstvo i smeh. Naravno, neću im tresnuti vrata i vređati, naprotiv. Ali, pored toga što ne vidim svrhu nizu pitanja o onome što radimo (što zbog još uvek aktuelnog rada od kuće ali i činjenice da ljudi grabe svaku priliku da zarade koji dinar), zaista ne znam detalje o materijalima koje su građevinari utrošili u našu zgradu. Nisam sigurna da će imati podatke dostojne statistike, jer mnogi neće hteti ili umeti da odgovore.

I dokle god popis bude trajao, biće jedna od vodećih tema, fenomenalan povod za teorije zavere, vređanja, rasprave, nametanja svojih odluka drugima. Biće mnogo rešenja iz inata, raznih ispoljavanja otpora svemu što se nameće kao jedino poželjno, ali umesto borbe u tim oblastima kroz odgovore bez smisla i istresanje na popisivačima.

Čemu to? Ne razumem.

*

Sve je dobar povod za izlazak na ulice, ne samo kod nas, svuda. Dobar je to ventil za nakupljeni bes, iako tome nisam sklona. Iskreno, i ja ga osećam, budi se u meni želja da uradim neke loše stvari, poriv poznat kao „slaganje kostiju“ nasilnika, to me plaši. Brine me što nemam osećaj da smo kao ljudi zaštićeni od bilo kakvog nasilja, pisanog na internetu, verbalnog i fizičkog u svakom segmentu života.

Zabrinuta sam zbog toga što kao da čekamo da to bude prošlost, da prođe, umesto da se rešava odmah i nasilnik kazni, u skladu sa prekršajem. Jer smo u suprotnom kažnjeni, a vala i poniženi, svi mi ostali. Kao da sve nekorektnosti u odnosu prema drugima tim ignorisanjem dobijaju blagoslov i podršku da nastave dalje…

*

Čini mi se da je stvarno vreme za povlačenje ručne. Ne treba to da uradi jedan za sve, nego svako za sebe, koliko i kako ume. Da proba na trenutak da obuje tuđe cipele, ne misli da je iza svega neka tajna sila i mračni planovi. Da ima hrabrosti da maksimalno uspostavi ravnotežu, ali ne na isti ili sličan način. Da zna da jedina istina nije njegova i da zna da ima pravo da bude bezobrazan prema svima koji misle i rade drugačije, posebno ako ga time nikako ne ugrožavaju.

U suprotnom, poubijaćemo se međusobno. Bukvalno ili u prenesenom značenju, svejedno je, ni jedno ni drugo nije rešenje.

Nego rešavati probleme u korenu. I biti čovek svestan jednako svojih prava i obaveza, zakonskih i onih koje bi trebalo da svako ima u sebi.

Categories:

Povezane objave

Lična korist je najvažnija
Ima trenutaka u životu kada zastanemo i razmišljamo o malim i velikim, dobrim i lošim,
Dragi ljudi!
Ima nas raznih…Neki su probali i na žalost uspeli da hakuju moj sajt, koji je
Da li si baš siguran
Koliko si siguran da je to što tvrdiš stvarno tako? Da je bilo, da jeste
Dok čekaš da sutra postane juče
Možda su se sasvim slučajno poklonili moji lični momenti raznih istina sa pandemijom korone. A
Smiri se, ne čuju te
Da sam svaki put kada sam ovo čula dobila dinar….dobro, ne baš dinar, bolje evro,
Komšija, njegova krava i lopov u najavi
Ne znam da li smo tu misao preuzeli od nekog naroda, da li u drugim
Veruj svojim očima
Često mi se čini da nam je izobilje informacija i njihovih izvora nanelo više štete
Paradajz, praziluk i ostali turisti
Vala smo se i ovde i u svetu raslojili i podelili na grupe, podgrupe, makro
Prevruće i prehladno
Ovo je strašno, u januaru pada sneg i mnogo je hladno! Koliko mnogo? Minus dva.