Kad pogledaš u prošle dane, šta vidiš? Samo lepe, samo tužne ili i jedne i druge trenutke?
Preskaču li sećanja jedna preko drugih ili tragaš za nečim posebnim?
Vidiš li malo ili mnogo?
I kako ih vidiš ti, a kako drugi?
*
Ne retko primetim da slike iz bivših dana koje čuvam u glavi nisu sasvim istinite i realne. Daleko od toga da su plod mašte. Obojene su mojim utiscima i osećanjima vezanim za njih. Ja sam ih čulima zabeležila doživljavajući ih – iz svog ugla.
Bila sam mala kada mi se jedna kuća predaka urezala u pamćenje kao velika, visokih stepenica, puna neobičnih predmeta. I dvorište oko nje zapamtila sam kao dugačko i široko.
Došle su one godine propasti na ovim prostorima, razna nemanja, od para do vremena, a time i mojih neodlazaka u kraj u kom je kuća koje sam se s radošću sećala.
Tokom tog dugog perioda detence je odraslo, upoznavalo svet, a sliku iz dvorišta koja je sve manje bila realna, da bi je što jasnijom sačuvalo, bojilo maštom.
Posle petnaestak godina, umesto deteta u dvorište je ušla zrela žena. Sada malena kuća niskih plafona čekala je u dvorištu dugom par desetina metara. Broj predmeta-uspomena na one čije gene s ponosom nosi se utrostručio, činilo joj se. Umesto radoznalosti koju su u detencetu budili, u zreloj ženi stvarali su sasvim druge emocije, poput svetinja.
*
I kada smo se pre par dana sreli mi sapatnici iz gimnazijskih klupa, pa povela priča o tim godinama i u njima časova fizičkog, na časnu reč, da nas je neko sa strane slušao ne bi baš poverovao da smo ih zajedno preživljavali.
Moje pamćenje je tvrdilo da smo morali da nosimo šorceve. Drugarica je bila sigurna da nam je profesor dozvoljavao i dugačke trenerke. Neki se nisu sećali tih detalja. Niko nije zaboravio koliko smo morali da trčimo po školskom dvorištu ali i parku kraj gimnazije, bez obzira na vremenske prilike, izuzev kad je nešto padalo.
*
A opet, desi se i da se dva sećanja nekako sjedine. Moje pamćenje u slikama iz jednog grada u koji sam često odlazila stopilo se sa sećanjima vezanim sa drugi grad, što me prilikom odlaska u te ulice posle par decenija sasvim zbunilo.
Bila sam sigurna da me iza niza velelepnih zdanja čekaju druga koje sam pamtila. Nisu, jer se tamo nikada i nisu nalazila.
Zatekla sam ih u tom drugom gradu par nedelja kasnije.
Razmišljajući koliko um može da nas prevari kada prošle dane sortira u slike i fascikle sećanja.
*
I čega se sve sećam? Šta mi se urezalo ali to ne znam, a šta mi se često vraća u misli? I zašto?
Nije baš kao u pesmi, ne pamtim samo sretne dane, na žalost. Pamtim sve što je bilo praćeno jakim i dubokim osećanjima.
Sećam se svega što mi je ulivalo mir i sigurnost, kada sam bila istinski srećna, nešto mi je bilo naročito lepo i posebno, neponovljivo i drugačije. Ali i ono što me jako potresalo, izmicalo tlo pod nogama, razaralo i bojilo dane neizmernom tugom.
Vremenska distanca je učinila svoje i sva ta sećanja oblikovala, kao što talasi mora vajaju kamenčiće, strpljivo i polako, malo po malo, ali neprekidno.
I ta sećanja, naravno, kao i kod svih, nisu sasvim modifikovana, više fino prilagođena trenutku u kom su nastala i svemu što ga je činilo, i mene u njemu – mojih godina, znanja, iskustava, zainteresovanosti, važnosti tog nečeg u tom trenutku za mene i meni važne ljude.
Lepe uspomene su sada lepše, šarenije i nežnije. U onim drugačijim, na žalost, ono što me najviše pogađalo jasno je istureno u prvi plan.
*
Tako je stara kuća iz mog detinjstva dobila dimenzije bajkovitog dvorca. Šta znam, možda moja podsvest želi da zadrži te dane, kada sam se osećala dobro i zaštićeno, kao čarobne i moćne.
Mislim da, kako sam u mladosti bila jako zimogrožljiva, imam još uvek traumu od trčanja golih nogu i ruku na fizičkom, i nisam sigurna da će mi se ikad pojaviti neko drugo, lepše i toplije sećanje.
A ta dva mom srcu jako bliska grada sam stopila u jedan, mislim u neznanju koji mi je draži, izazivala su u meni identične, predivne emocije. Pomešala se sećanja iz godina kada nismo imali vremena da se bavimo detaljima misleći da ćemo zauvek biti mladi, puni energije, neizmerno srećni i slobodni. I da ćemo moći da putujemo, prelazimo časkom daljine i odlazimo na draga mesta kad to samo poželimo.
*
Sva ta naša sećanja meni manje govore o tome gde smo, kada i kakvi bili, a mnogo više o našoj suštini, onim dubokim i skrivenim mestima u našim dušama, često nejasnim i nama samima.
Tako će nas petoro, čak i ako odemo zajedno na jedan koncert, na primer, različito pričati kako nam je bilo. Priče će biti slične, ali nećemo krenuti od istog trena, isticaćemo različite momente, izostaviti ono što nam se učinilo nebitnim, iako je neko drugi možda baš to u svojoj priči izdvojio kao primarno.
Neke slike će se odjednom pojaviti iako je izgledalo da smo to zaboravili kao da se nikada nije dogodilo, probuđene novim, sličnim emocijama u vremenu sadašnjem. Možda će tek tada dobiti na značaju jer ih je naš mozak konačno primetio i sebi objasnio, kao kad se setite nečijih reči jer su upravo tek sad dobile smisao, a izgledale su nevažne.
*
Sečenja su promenljiva kategorija. Kako se menjamo mi u biti, kako stičemo ili gubimo samopouzdanje, uviđamo koliko nešto jeste ili nije bilo vredno ili važno, kako spoznajemo da je trebalo možda da bude drugačije i za nas korisnije, kako smo zreliji, srećniji ili tužniji.
Ma kako bila lepa ili ne, sećanja vremenom sve manje izazivaju jake emotivne reakcije, sve su manje euforična ili nas manje potresaju. Možemo mirno da im otvaramo vrata našeg uma i prepuštamo im se.
Samo, nekako mislim da ne treba sasvim da im se prepustimo, da nas uzdižu ili blokiraju.
Ipak su to samo – sećanja.
Važna i dragocena svakako, bitan temelj i slatke niti od kojih je tkan naš život, bez obzira da li su mrak ili najlepša svetlost.
Ali, i dalje su subjektivan zapis naših čula kojima diriguju naša duša i glava, ponekad sinhrono, češće tako što jedna preuzima kormilo i pamtimo samo ono što je važno kad se posmatra iz tog ugla.
I zato, čega se sećaš? Razmisli i znaćeš ko si i kako si danas.
