Autor: Željka Zebić

Kad pogled potamni, kad se utiša osmeh, lice izgubi boju – prikrao nam se strah, jedan ili više njih. Oduvek ih je bilo. Ali, nešto su se namnožili poslednjih meseci (lakše mi je [više...]

– Šta kaže, hoće li biti kiše? – O ne, prokuvaćemo! – Brate mili, ovo nije normalno, u ovo doba godine?! A tu je i psovanje i proklinjanje sirotog bića koje saopštava kakvo [više...]

Motivisana realnim dešavanjima u glavama svih nas 40+, poraženih činjenicom da, ma kako bili obrazovani i sposobni, nismo nikome više potrebni, ali i iskustvom sa sitnim i krupnim ološem koje niko ne kažnjava [više...]

Ne, ne mogu ja sa takvima. Probam, šta ću, sve mislim da su te strašne nervoze i napetosti pitanje trenutka, a ne nešto sasvim normalno za njih. Malko mi igra želudac, gutam pljuvačku, [više...]

Udahni, duboko, ako možeš. Tako da zaustaviš vreme na tren. Podigneš ručnu i zaista živiš. Jer nam nekako dani klize. Kao da od lenjog jutarnjeg protezanja odmah pređu u skakutavi mod trapavog detenceta [više...]

Kao klinci smo učili brojne pesmice o mama koje su nas rodile i koje su prema nama fenomenalne. U to vreme, nije se toliko glasno govorilo o ostavljenoj deci, usvajanju, vantelesnoj oplodnji, mališanima [više...]

Koliko je samo puta moj otac to izgovorio. Ne kao savet. Nego u obraćanju samom sebi. Pa tek onda i svima oko njega. Ponekad je tim rečima stavljao da znanja da je tu, [više...]