Pratim tvoje objave, ma milina jedna. Gledam kako uživate, neka, svaka čast.
Vidim, dobro ste. Sve nekako klizi, skoro pa savršeno.
Blago tebi, sve je kako treba, nigde muke i briga, sve ste odlično sredili.
*
Aha. Sve je baš, nekako, božanstveno. Dođe mi samoj sebi da zavidim na tolikoj lepoti.
Ali brzo ta misao i ode. Jer, znam istinu.
Zar neko stvarno misli da ću javno da pišem baš sve što mi se dešava? Nije da mi ne dođe, da onako istovarim svima gluposti i negativnosti koje me sapliću od jutra do mraka, i to ne dan – dva nego mnogo dugo već. Ali, ipak sačekam da se ohladim.
Nije razlog u tome što želim svoj život i svet da prikažem bajkovito. Ma jok. Nije mi namera da nešto ne vide drugi, već – da ja to ne vidim.
Da mi ne iskoče moji užasi za par godina kao uspomene, posebno ako se do tada budem sastavila i olizala sve rane, da ne prave nove podsećanjima.
Zbog toga prvo duboko udahnem, zažmurim i krenem da tragam za nečim lepim ili bar smešnim i to kačim na svoje profile na društvenim mrežama.
Jeste, svrbe me i prsti i jezik ponekad, ali prećutim ono što je moje i lično, pa ako mi se već bljuje vatra onda to uradim kada su drugi u pitanju. Jer, nekako sam stava da na njih mogu da se ljutim ali na sebe ne bi trebalo.
*
Štošta bi bilo drugačije da sam znala ono što sada znam, da sam bila: pametnija, opreznija, manje emotivna, više nevaspitana, sebičnija, bezobraznija, više poštovala pre svega sebe… Evo, želudac mi se već na prvu pomisao lepo skupio do veličine klikera.
Taman da počnem da ih nabrajam, svi biste pobegli od mene, baš svi. Polovina bi mislila da lažem i prepričavam neku stranu seriju u zilion epizoda. Trećina bi me precrtala jer samo mračim i mnogo sam puna negativnosti, mogu da ih zarazim. Možda bi svaki stoti bio spreman da sasluša ono najvažnije, ali da razume, e to niko ne može.
Jer, ne razumem ni ja…
Zbog toga se okrećem onim lepim stvarima u našoj maloj porodičnoj tvrđavi, a ima ih. Toliko loših dešavanja, toliko pokušaja da se slomimo, nedostatka podrške i razumevanja sistema u kom niko nije nadležan, svakodnevnih previše loših i strašnih stvari na koje smo skoro i navikli, a opet, nas četvoro smo stabilna celina.
*
I sad neko misli – šta li se to ovoj sve dogodilo, na šta misli?
Na život ovde i sada, i ono sve ono što mi se dogodilo a nije moralo da je štošta drugačije.
Na zakone koji na papiru nisu loši, samo se retko primenjuju. Na opštu potrebu raznih da ti drpe što više para, bez obzira na okolnosti. Na porast broja zlih i nevaspitanih, samoživih, pohlepnih i lenjih.
Na one koji čekaju „da biologija odradi svoje“ umesto da se bave bolesnima i starima. Na druge koji čekaju da „vreme završi posao“ i da problematične život skloni da bi se neko treći njima bavio. Na treće koji odlažu rešenja problema dok sve ne ode do đavola…
Mislim na veliki broj nelečenih oko nas jer je na testovima važno da ispitanik zna koji je dan i datum, a to što mu se priviđaju ljudi, prate ih, prisluškuju, žele da ubiju, to nema veze. Na sve slatkorečive koji u ugovorima nude štošta, ali deset puta više uzmu kad pokušate ugovor da raskinete.
Na pameti su mi i svi oni kojima je znanje i iskustvo nebitno ali korist od neke persone najvažnija, bilo kakva. Pa i oni kojima su prijateljstva jednosmerne ulice – tu su kad si im potreban, posle ispare bez traga i glasa.
A posebno oni uvek spremni da pljuckaju po svemu i druge upućuju na akciju, od apela da se nekom pomogne do ubeđivanja da prihvate njihove stavove, posebno političke, kao jedine ispravne, koji jedno pišu ili govore a drugo žive i rade. Mislim i na ljude koji imaju različita mišljenja i rešenja zavisno od toga koja je njihova pozicija u toj situaciji.
*
Da, mislim i na roditelje zapuštene i raspuštene dece koji znaju rešenja za probleme drugih. Ljude koji nikad sami nisu vodili posao ili firmu, ali od onih koji su ih zaposlili očekuju mnogo više. One koji misle da je njihov jednomesečni kurs iz neke oblasti vredan isto ako ne i više nego fakultetska diploma (stoji da se to dešava, ali je obično iza toga druga vrsta podrške).
Mislim na sve one kojima apsolutno ništa ne valja, površno idu iz dana u dan kritikujući a zapravo ne radeći ništa korisno. I time sapluću mnogo drugih ljudi, bolno samouvereni i bahati u svom stavu. Kad meni ne valja sad ću sve da uradim da tebi bude još gore.
U zgradama popravka lifta ili krova ne zanima one u prizemlju, a one na poslednjim spratovima boli uvo za ulazna vrata i đubre ispod terasa. E, tako je u svim oblastima, zavisno na kom je nivou zapelo i na kom smo nivou mi.
*
Toliko sam zakona i raznih uredbi pročitala poslednjih godina, toliko tekstova koji uopšte ne bi trebalo da me interesuju da su drugi radili svoje poslove! Svaki dan sam mogla bar deset strašnih objava da napišem na društvenim mrežama, ali nisam.
S jedne strane, kako od toga nema neke vajde, umesto da ih oblikujem u reči izabrala sam da radim konkretne stvari da bih ih nekako sanirala, rešila.
S druge strane – hoću sve što pre i lakše da ublažim u sećanju, jer teško da mogu da zaboravim.
Neću moći ni ja, niti bilo ko od nas.
I kad ništa ne bih promenila nekom akcijom, u kojoj sam bila luda, bezobrazna, dosadna, glasna, histerična, kakva god, bar sam probala, savest mi je mirna.
Pa kad uđem u moju malu tvrđavu i okačim šarene slike naše brojne i vesele porodice, znam da ipak ima toliko dobrog da se upamti. Da jednog dana, kad mi iskoče te uspomene i ja pomislim da mi je bilo baš lepo, makar na kratko ne misleći na moje, tvoje, naše zajedničke rane.
